29 okt Nešto lepo

– Da li me voliš?

– Opet si napravila neko sranje?

– Nisam stigla.

– Naravno da te volim. Ti si moj prijatelj. Kakvo je to glupo pitanje?

– Glupi mogu da budu samo odgovori.

– Jesi li ti to u PMS-u?

– Mislim da imam krizu identiteta.

– Oooo, definitivno si u PMS-u!

– Znaš, neki frajeri bi da spavaju sa mnom, samo zato što su čitali moje tekstove.

– Pa?

– Pa to znači da ih ne zanimam ja, već moje reči.

– Čekaj, zar nisi rekla da si ti svoja reč.

– Jesam, samo što trenutno ne znam koja sam reč. Nekad sam fikcija, nekad sam mašta, nekad sam samo pijana, nekad sam faca jer mi prosto tako odgovara. Jedno bi bilo da ne mogu da ispadnem faca u svom tekstu.

– A nekad doslovno samo staviš u novine sve što se desilo.

– Znači, suština je ta da treba da se suočim sa rizikom onog čime se bavim?

– Suština je da si umorna, učiš, radiš milion nekih stvari, svaki dan ti je ringišpil. Opusti se malo i iskuliraj. Kad si poslednji put bila mirna? Kad si mislila na nešto lepo?

Zamislila sam se.

Bila sam smirena dok sam na pijaci birala paprike. Ta crvena boja, u kombinaciji sa laganom pričom žene sa druge strane tezge – bila je poprilično opuštajuća.  Ili kad sam saznala da jedan dečak crta žirafe dragim ljudima, jer su to životinje koje imaju najveće srce. Ili kad mi je drug doneo domaće duvan čvarke, direktno iz Valjeva.

Ima i taj jedan komšija u zgradi, kad se ponudim da mu pomognem sa torbama i  kesama, uvek mi odgovori: „Previše si lepa da bi mi vukla kese“. Ili kad me je moja omiljena Tufna spominjala u nekom razgovoru, pa je kazala „Moja Tijana“. „Moja“ nije samo prisvojna zamenica. „Moja“ znači da ste nekog zaslužili i da je neko zaslužio vas. „Moja“ je bliskost.

Tu je i ona devojčica kojoj sam se upisivala u leksikon. Hvala joj što me je podsetila na lica drugara sa kojima sam igrala klikere. Hvala joj za katapult u detinjstvo.

Setila sam se i jedne književne večeri i Pesnika koji je skroz u pravu – sve što nam treba je jedno leto, jedno more, dve kapljice znoja sa prepona i nečije telo da nas udomi.

Setila sam se i onog tinejdžera koji je dostojanstveno kupovao kondome. Apotekarka je htela da ispadne vickasta, pa je prekomentarisala nešto u fazonu: „Svaka čast, komšija!“ Tinejdžer je jednostavno odgovorio: „Ona je ljubav i moram da je čuvam. Tome muškarci služe!“

Lepo mi je kad pomislim na sve te lagane ulične filozofije, na ljude bez frizura, bez filtera i efekata, sa prosečnom garderobom i običnim rukama. Ti ljudi tako lepo govore tim rukama. Ti ljudi su mi najmanje dosadni.

Nagone me da zagrebem ispod kože.

Nagone na mir i na nešto lepo.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com