12 apr Nepripadanje

– Ne postoji u svetskoj književnosti neko ko je ostao dosledan tom lirskom od prve do poslednje strane. Crnjanski je poezija. – rekao je.

Ona ga je slušala. Te večeri je razgovarala sa onim drugačijim muškarcima. Sa onima koje vredi slušati. Sa nekim muzičarima i umetnicima. I posle dužeg vremena nije se osećala usamljeno, jer je uvidela da nije jedina koja oseća taj „svetski bol“. Što je više znala, to je više razumela, što je više razumela, bila je sve usamljenija i svesnija da mnogi ne razumeju. I ponekad je tako očajnički želela da bude kao svi ti kojima nije stalo da osete i onu najsitniju česticu ovozemaljskog života, ne bojeći se da će možda zaboleti, da možda neće vredeti, da će nestati. Ona je znala da je nestajanje lepo. Da je lepo i ono što boli i što ne umeš da objasniš ali je tu…evo ga.

Tih dana je želela da se zaljubi. Zbog proleća, zbog nekontrolisane sreće koja je ničim izazvano šikljala iz njenih očiju. I poklanjala je nesebično zagrljaje svima koji su mirisali na ljubav i prolećnu kišu. I zaljubljivala se, do jutra. A onda je, hodajući malim ulicama, onim sporednim kojima je u Beogradu najviše volela da šeta, naročito pred svitanje, shvatala da se možda uzalud trudi. U tim jutrima činilo joj se da propušta nešto važno, da joj izmiče nešto retko i neobično. Pitala se šta je to u čoveku, šta ga tera da beži od onoga do čega mu je istinski stalo, krijući se iza raznih besmislica i koještarija. Mislila je da nikada neće biti takva kukavica, jer se celoga života smejala onima što se boje da budu srećni. U tim jutarnjim satima, kada se vraćala sa svih onih mesta, na kojima možda i nije želela da bude, ljutila se na sebe, jer opet previše razmišljala. I nije bila tužna, samo melanholična. To sa njim možda nije ljubav, ali je najpribližnije onome što ljudi zovu srećom. Pa šta onda?

Mogla je zauvek ljubiti pesnike koji su je želeli i pričati im najdivnije reči o ljubavi. I nije lagala. Ona ih je u tim trenucima istinski volela. I mogla je zauvek da se gubi u njegovim beskrajnim monolizima i da zadrhti zbog svega prećutanog koje je tinjalo iz nekontrolisanih uzdaha na kraju rečenica. Ali nije mogla nikome da pripadne. Pa ni njemu. Mogla je zauvek da ga grli. I nije razumela kako joj je to bilo toliko dovoljno. Znala je da će se sve raspasti ako poželi više od toga. On će biti njen i ona njegova i biće kao i svi drugi, obični koji joj u zoru govore o Crnjanskom i beru cveće iz komšijske bašte i govore joj da je posebna. On ne sme biti običan. Jer je njegova neobičnost, koju je izmaštala, bilo sve što joj je trebalo. I zato je mogla zauvek da mu prećutkuje da ponekad oseti miris njegove kože kada prolazi sporednim ulicama, vraćajući se sa svih mesta na koja nikada nisu otišli zajedno…

U tom nepripadanju osetila je da nekome negde pripada više nego što je ikome ko je dodirnuo njene usne ikada pripadala.

– Život je poezija, Crnjanski je samo srećan, jer je imao dara da tu poeziju zapiše. – odgovorila je i popila pivo iz flaše.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com