24 avg Nema lakog nokauta

1.

Počelo je SMS porukom koju u metežu uslužnog centra nisam ni čuo. Nakon pola sata, nazvao je. Otac. Uvek je bio štedljiv. Često ako je reč o bližnjima. U životu morate naučiti da štedite. Naročito ako vas država na to primora drakonskim merama.

– Dođi ovamo i kupi mi nešto najjače protiv bolova!

Dotrčao sam. Srećom pa je stanovao veoma blizu.

– U penziji si već nekoliko meseci i vrelac je. Bole te grudi? Još od noćas?! Ideš u hitnu.

– Ne želim. Nisam ni zdravstvenu knjižicu izvadio.

– Oblači se. Idem natrag do posla po ranac. Juni je mesec, čoveče.

Pokupio sam ranac, pozvao zamenu a čovek koji je čuo razgovor se ponudio da nas poveze. Prihvatio sam. Gostoprimljivi Jugosloveni koji (sve češće sa razlogom?) izbegavaju lekare, ali i zubare. Leče se analginom, ranisanom, soda-bikarbonom i rakijom. Ponekad dodaju dovicin i bromazepam.
Ili jednostavno piju pivo ispred prodavnice i razgovaraju.

2.

Uprkos bolovima, otac je hodao do automobila. Čekali smo da se dežurna doktorka vrati sa terena. Pokušao je da pobegne iz čekaonice i zapali cigaretu. Blokirao sam vrata telom. Doktorka je izlazila iz upravo parkiranog sanitetskog kombija. Objasnio sam joj sve u pet rečenica. Izmerila mu je pritisak i uradila EKG. Potom me je pozvala u stranu i tiho rekla:

– Po ovome, on je još noćas imao težak infarkt. Sešće u kolica i vodimo ga na interno. Pođi sa njim. Gospodine, koliko dugo pušite?

– Od brucoša. Svi su pušili a ja nisam, pa me je bilo sramota…

– Molim?

– Puši četrdeset i pet godina, dodao sam.

3.

Otac je ležao svestan, prikopčan na aparate. Pošto je za primarnu terapiju bilo kasno, išli su na sekundarnu. Čitao sam sa cedulje kraći spisak lekova koje je trebalo dokupiti. Pre ili kasnije, većina medicinskih radnika će zaista napustiti državu i neće imati ko da nas leči. Postapokalipsa.

Otac je pokazao na mene i došapnuo docimeru:

– Ala se usrao.

Njegov docimer se nasmejao. Otac je nastavio da govori i pljuje po sistemu koji mu je umanjio penziju. Docimer ga je slušao.

– Prijatelju, znaš li gde si?

– Pa, kroz prozor vidimo crkvu. Šta sve ljudi neće izmisliti da bi sebi olakšali… No dobro. Njihovo je da veruju ako im pomaže.

– Tako to ide, prijatelju. Posle tvoj sin nađe neku i život nekako ide dalje.

– Često se razvedu. Ili se zajebu kada izaberu. Mada, pre bih rekao da one biraju njih.

4.

Dva stenta, dve godine bolesti i mučenja. Menjanja pelena, doziranja lekova. Briga te istopi. Mišiće, salo, pogubiš se. Trideset godina nakon razvoda, i bivša žena može da se uključi u tvoju negu. Da te hrani na slamku, ugoji deset kilograma i digne na noge. Ali to ne znači da ćeš prestati da pušiš ili da nećeš posegnuti za alkoholom. Istina je da je većina ljudi tvrdoglava, ima svoj karakter i navike i ne menja se lako. Ljudi samo stave masku i nastave dalje. U teškoj i kritičnoj situaciji, kada su ugroženi, njihovo pravo lice ispliva na površinu. Mogu da okrenu politiku za skoro 360 stepeni, uvrede medicinsku sestru ili da kriju novac od bližnjih. Sa tim novcem kupiće kačkavalj, kobasice i cigarete i konzumiraće sve to. Potom će osetiti da im iz nosa curi krv. Negiraće uzročno-posledičnu povezanost, ma koliko bili (ne)formalno obrazovani.

5.

Ako nećete pomoćnike javnih i privatnih sudskih izvršitelja na vratima, ne smete biti dužni. Ne dozvolite da se računi gomilaju i budite srećni ako imate neke povlastice za komunalije, a i dobre komšije, prijatelje, kolege i rođake – koji će vam izaći u susret. Kada ostanete bez roditelja, sami ste odgovorni za ostatak svog života. Sami idete na pijacu po sir i paradajz. Poslušajte savete starijih i iskusnijih. Oni su to već prošli. Fiksni telefon možete i da otkažete. Internet ipak zadržite, ne možete se izolovati od ljudi. I ne gubite nadu olako. Ko zna šta vas čeka iza ćoška. Možda inspiracija ili ljubav.

Otac je tražio malo mleka i zamolio me da ga pokrijem. Sledećeg jutra sam ga zatekao u krevetu. Bilo mi je jasno. Sklopio sam mu oči i obavestio ljude na poslu. U takvim situacijama moraš biti pribran. Otišao sam do majke.

– Šta ima novo?

– Pa…šta misliš?

– Preminuo je. Obuci ga pa idemo da ugovorimo troškove sahrane. Ni meni nije dobro danima. Prijavi hitnoj.

Uradio sam to. Poneseš poslednju otpusnu listu, njegovu ličnu kartu i zdravstvenu knjižicu. Kasnije dođeš ponovo. Kažu ti da uvek kopiraš original. Za popa, ili već.

– Živeo je bar trideset godina pod Titom i držao Marksov poster na zidu. Mislim da je pop u besparici samo preveliki trošak.

(nastaviće se )

Autor: Marko Antić

Fotografija: weheartit.com