Mimoilazimo se u hodniku. Obojica smo tu kao ispomoć, oko rešenja za poplavljene. Stotine i stotine predmeta, fascikli. Unesrećenih, osiromašenih i nezadovoljnih ljudi. Poneki folirant koji bi da iskoristi situaciju.

Bratski se grlimo uz iskren osmeh. Mlađi si par godina, ali bore na licu su ti izražajnije. Zubi su nam žućkasti od duvana. Prestali smo da pušimo, zbog uštede novca i zarad boljeg zdravlja. Ipak, ponekad, veoma retko, pripalimo. Ja malo češće no ti. Zajedno smo prošli kroz odred mladih izviđača, gimnaziju, fakultet. Ti si sada diplomirani, a ja samo pravnik. Imaš suprugu i dete, ja samo brdo knjiga i diskova. Ponekad devojku i objavljenu pesmu. Posao ti je sigurniji, ali brineš se poput mene, odavno se prećutno razumemo. Progovaraš.

– Čoveče, zamršeno je. I najgore je što se i dalje ne nazire kraj. Kao da kraja, zapravo, nema.

Ćutim i klimam glavom. Gledamo se u oči. Da li je sve moralo da bude ovako? Da, trebalo je da ti budeš vojnik, to si hteo, časno bi služio svojoj zemlji, možda sprečio neki budući ratni zločin, okončao bi sukob nekakvih verskih fanatika… A ja sam želeo da budem arheolog, došao bih do značajnog otkrića i na kraju misteriozno nestao negde u planinama Istočne Srbije. Poslednje rečenice mog dnevnika glasile bi: „Konačno sam uveren da sam tačno locirao krunu i ostatak blaga. Krećem u zoru.“ Da, tako naši životi bolje zvuče, u nekom paralelnom univerzumu možda i jesu takvi.

– Nema kraja. Osim onog, konačnog. – odgovaram ti smešeći se ironično.

„Nema kraja“, ponavljaš moje reči i užurbano nastavljaš niz hodnik.

„Nema kraja“, ponavljam u sebi, poguren.

Autor: Marko Antić

Fotografije: tumblr.com