04 jul nejaki do srži

Ne pitam se nikad zašto mora meni

Nit’ žalim za onim što srcem ti dadoh

I ovo što tebe u nedoba gubim

Verujem da dobrim vratiće se samo.

A pitam se često zašto mora tebi

Razloga je mnogo da tako ne bi smelo

Al’ ko sam ja i ovo srce malo

Da o tome mislim i vrištim u sebi.

I nadam se manje svakim danom više

Jer jedan je taj što sudi nam sada

A jadni smo mi kad je nada jadna.

I mrzim taj nemir što svako me jutro

U dubokom žalu bez tebe sad budi,

Što svake me noći teškim jadom ljuti.

Ostale su neme one prve reči

Utihnula želja u telu mi pustom

Ostaše svi snovi u susret da jure

Nekoj drugoj sreći koja nije naša.

I gone me one prilike što behu

U glavama našim zarobljene dugo

Sputane i same u tami sad svetle.

Boli me vreme u čekanju što prođe

Prohujalo negde k’o što mi smo sada

Na ivici stojim gledam kako toneš

Muče me trenuci što uz tebe

Provodim ih sama.

I guši me onaj razgovor daleki

U kome iznova oproštaj se rađa

Što ga noću plačem bez ijedne reči

Dok duši ovoj smiraj tražim.

Čitala sam sinoć te redove stare

I u njima našla ljubav tvoju svu

Uspavana krhka pod kožom mi tinja

Nesvesna da led na srcu mi slaže.

Pa ne umem sebi da objasnim više

Šta se to u meni tako mučno zbiva

Da l’ me tuge lome il’ samoće stežu

Suze mi od straha tužne oči peku

Ruke su u praznom zagrljaju trome

Usamljene, slabe jedan dodir traže.

Utroba se steže nad jecajem duše

Koja drugu stranu svoju ne da nikom

Zaboravu, tami, nesreći što grabi.

Pod jastukom rasuta čežnja sada leži

Umirena, tiha još vapi za tobom

Za nama što nismo

I sve što smo mogli

Ostavljeni tako

Nejaki do srži.

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografija: favim.com