Nebeski proces

”Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.” – čuo sam to večito škripanje po hartiji, dok sam prilazio vratima Nebeskog biroa za raspoređivanje umrlih duša. Pošto je nakon kucanja, umesto odgovora, dopirao zvuk šustanje nekakve folije, ušao sam unutra i spazio Petra okrenutog leđima. Po pokretima njegovih ušiju shvatio sam da se nečim sladi. Kad postade svestan mog pristustva, vilica mu škljocnu i hitro zatvori fijoku. O, gospodine K., reče kroz mljackanje – znate, pauza je, nisam vas čuo. Pretpostavljam da ste tu povodom Procesa. Moram vam reći da se stvar malo odužila, jer mnogi su likovi ogorčeni na pisce, razumećete. Da, razumem – rekoh dok mi je dvaput okrenuto sečivo pulsiralo zajedno sa mrtvim srcem – nego, Petre, mene zanima kada ću ja moći da priložim žalbu, pošto vidim da se moj slučaj sasvim lepo ušuškao u čokoladu što pokušaste da sakrijete malopre, da ne kažem umazao. Petar, već uvređen, na to jednom štucne i prozbori – Vidite, Jozefe, ovde je hitrost njegoševski negativna – reče on, pa zastade na kratko i zaigra mu leva obrva od zadovoljstva pred ovako vrcavo skovanom rečenicom – ali ako je vama baš zapelo da dođete do Pravde, moliću lepo, vašem slučaju nije mesto na Odseku za nebeska pitanja, već lepo idite do šaltera broj jedan, popunite formular koji ćete tamo dobiti i čekajte – završi zvanično i pokaza mi vrata. Dok sam izlazio, video sam taj čak pulsirajući osmeh zadovoljstva nad pokazanim knjiškim znanjem. Pretpostavio sam da je nakon mučnog upiranja moždanih ćelija u razumevanje Posvete, ipak digao ruke nakon treće strane. I pored toga, ja sam mu bio nadasve zahvalan što je uopšte išta i preduzeo nakon što je prošlo svega nekoliko hiljada svetlosnih godina i kafkijanski poslušno sam se uputio ka naznačenom mestu.

Biljana Kis

  Uredno sam  popunio formular i, opet poslušno, uputio sam se ka čekaonici gde su mi rekli da se strpim. Pogledao sam na sat, onako više iz navike, da bih ubio vreme, kao što je i ono ubijalo mene. Nakon što sam se uverio da se nebeska birokratija ni najmanje ne razlikuje od zemaljske, dođe red i na mene da okušam sreću sa gorepomenutom Pravdom. Pokucao sam ponizno i ušao unutra. Gospođa se okretala na stolici, pila nešto što je mirisalo na domaću dunju i držala slušalicu u ruci – … I zamisli šta je onda bilo – otišla sam da radim nokte na rukama, naravno onako sve sa šljokicama, jelte, kad mi kozmetičarka uradi cirkone! Ej, cirkone! Pa kad joj nisam… – utom se okrete i graknu na mene da nije lepo ulaziti bez kucanja i da sačekam da me prozove. Prozove ili isproziva? Izgleda da je značenje isto. Šta sam ja sve dočekao, a samo sam želeo da mi gospođa Grubah donese doručak! Ništa, sačekao sam prozivku i ušao ponovo. Gospođa Pravda, očiju pomalo navodnjenih od one čašice koja je sada uredno uklonjena sa stola, poče svoj svečani odgovor – Vidite, gospodine K., vaš slučaj je, jelte, posve delikatan. Sada ću vam sve obrazlo-zlo-zlo-zložiti. Oprostite – nasmeši se – umor, pisci baš navalili sa ovim umiranjem. Da, navalili – rekoh, misleći u sebi odakle sam već čuo taj izgovor. Da nastavim – reče dalje – pošto ste vi mrtvi, jelte, morate sačekati smrt počinilaca zločina da bi naš Vrhovni sud mogao, jelte, da dela. Stvar je u tome, da je pisac vas ostavio, u nebranom grožđu, jelte, da se slikovito izrazim. Ja tu nisam video ništa slikovito, ali sam se zato prisetio jabuke koju sam morao da pojedem, jer nisam mogao da dobijem onaj doručak – pomislio sam, dok je ona značajno uzimala vazduh kako bi se nekako iskobeljala iz te zapetljane rečenice, koju beše osmislila. Da nastavim – reče opet – morate, jelte, sačekati da neki drugi pisac ubije te vaše počinioce. Onda tek može nešto da se uradi, tako da… Ma ne brinite, večnost prođe za čas! Upoznali ste Petra, jelte? Vratićete se kod njega ponovo da vas on rasporedi negde dok čekamo.
Dok sam prilazio Petrovim vratima, samo mi je prolazila kobna misao kroz glavu – Kao pseto! Stida se, očigledno, ni ovde neću otresti. Zamahnuo sam rukom, pokucao i ponovo čuo škljocaj Petrove vilice…

Autorka: Biljana Kiš

Fotografije: madamepickwickartblog.com, pinterest.com

1 Komentar
  • D.S.B.
    Objavljeno 00:35h, 01 oktobra Odgovori

    Odlicno! 🙂 Nema pravde za Jozefa…

Ostavi komentar