08 maj (Ne) želim da verujem ni u tebe ni u ljubav!

– I…dokle ovako, kuda nas ovo vodi, moj Nemanja?  – izgovorila je to sa dobrom dozom sarkazma. Znao sam da već odavno nisam njen.

– Ne znam. Više nisam pametan. – promrmljao sam sebi u bradu, jedva čujno dok sam izvlačio poslednji dim cigarete.

-Znaš, poželeo sam da se ovo nikad nije desilo. – uspeo sam da izustim u trenucima nepotrebno nadošle hrabrosti.

-Zapravo, voleo bih da me si ti nikad nisi desila. Bio sam srećan i pre tebe, a sa tobom sam lebdeo, ni nebo mi nije bila granica. Nekako, zaljubio sam se. Doduše, to i nije teško jer se često zaljubim u rečenicu, sliku, prizor, život, ljubav pesmu. Ali ovo zaljubljivanje je bilo drugačije.

– Kako drugačije? – upitala je vidno zbunjena mojom konstatacijom.

– Eto tako. Zaljubio sam se u smirenost tvojih očiju, toplinu tvog osmeha i lukavost tvojih reči.

– Nisi ni ti nevešt govornik. – dobacila mi je dok je preterala po džepovima tražeći upaljač.

– Nisam , nisam. – konstatovao sam.

Znao sam da me je i ovog puta pobedila. Svojom hladnoćom i smirenošću. Jednostavno, moji aršini su bili nedovoljno jaki za njenu santu leda u grudima.

– Šta osetiš ? – upita stidljivo.

Šta šta osetim? – upitah zbunjeno.

Šta osetiš…kada se setiš onih naših dana? – ote joj se pitanje iz usta.

– Osetim gađenje.

Video sam po njenom izrazu lica da ju je iznenadilo. Ledenu kraljicu su zaledile ove moje reči.

– Kako gađenje? – izgovorila je to kao da ne želi da poveruje u to što je čula.

– Gađenje, gadiš mi se. – pobednički i hladnokrvno sam joj odgovorio.

– Je l’ imaš cigarete? – upitala je totalno zbunjeno.

Pružio sam joj paklu Marlbora sa jednom cigaretom unutra.

– Da ne uzimam, ovo je poslednja. Znaš kako kažu ne valja da se uzima poslednja.

– Uzmi ‘ajde. Kad si mi uzimala srce i dušu nisi tako govorila. To sam preživeo e vala preživeću i ovo. – nasmejao sam joj se i krenuo kući.

Kad sam odmakao na nekih 10 metara od nje video sam. Suza u njenom oku. Da, ta mala bezbojna iskrica svetlucala je u njenom oku na mesečini i slivala se kao zvezda padalica niz njene upale obraze.

Ledene reči su raskravile ledeno srce ledene kraljice.

– Ona plače? – izgovorio sam to u sebi prekorno.

– Ma daj šta ti je, pa nije prvi put da plače zbog tebe.. Ne veruj joj. Žensko je to. Samo se seti..

– Čega da se setim? upitah svog podstanara iz glave.

– Seti se napisanih priča, pesama..seti se neprospavanih noći, seti se glupane. Ne smeš joj verovati. Ona ima pakt sa samim đavolom. Ma i sama je đavo, zar ne vidiš?

Podstanar se na sve načine trudio da mi stavi do znanja da moram ostati imun na njene suze.

– Mali! uzviknuo sam. Obriši tu suzu, liči na zvezdu padalicu.

– Heh, pa ti poželi želju. – izgovorila je trznuvši se na moj povik nadimka kojim sam je često dozivao. Nespretno prebacujući već više od pola dogorele cigarete u prste druge ruke, ovom prvom je obrisala suzu.

– Ne smem.

– Zašto? upitala je zbunjeno.

– Zato što ću ponovo poverovati u ljubav. – rekao sam i otišao, ne osvrćući se više.

Kiša je počela da pada, i ona je ostala da plače. Ponovo, zbog mene.

Autor: Nemanja Tonić

Izvor fotografija: pinterest.com