09 jul Ne veruj

Čuo sam da pišeš o nama.

,,Da li znaš da je počela da piše?“, rekao je M dok smo uz pivo sedeli u nekom kafiću.

Ćutao sam. ,,O čemu?“

,,O sebi. A mnogo češće o tebi“.

,,Odakle ti to da je o meni? Napisala je?“

,, Zar misliš da bi ona to uradila?“

Bio je u pravu. Znao sam da ti to nikad ne bi uradila, ni meni, a ni sebi. A nisam verovao. Kada si otišla bez reči mislio sam da ti je bilo lako, da ti ništa nije značilo. I počeo sam da čitam ono što si napisala. Želeo sam da verujem da te ne boli. Da mladost nije odana, da mladost nema dubinu. I da postojiš savršeno svoja u trenucima kada sam ja još uvek bio tvoj.

Sećam se kada si mi, jednom, pričala o predstavi koju si gledala i junakinji koja kaže muškarcu koji joj se udvara da neće 101 ružu jer ne zna šta bi radila sa njima ih dobije, već da je jedna sasvim dovoljna. Bila si oduševljena tom idejom, jer si rekla da se plašiš velikih i ispraznih romantičnih gestova. Ja sam se tada uplašio tebe, jer sam znao da bi bilo mnogo lakše dati ti ne 101, već 1001 ružu, nego 1001 osećanje koje bi svakog dana tražila od mene. Ti ne znaš kako drugačije da se daš, osim da daš sebe celu, a ja nikada nisam znao da li sam i ceo dovoljan tebi. M mi je jednom rekao da pokušam, da se usudim i nazovem te svojom, a ja nisam znao kako. Plašio sam se, jer ne kockaš se sa onim što ne smeš da izgubiš, a ja nisam smeo da rizikujem da izgubim ono što si samo ti videla u meni.

Razmišljao sam često o tome šta je ono što me deli od tebe i čega bih se odrekao da te imam. Ne želim da mislim da je moja greška što sam živeo i što sam verovao da je pravo sve ono što pred tobom deluje tako bledo. A mnogo toga je trebalo preboleti – sreću i sećanja koja su mi darovana i koji bi bili dovoljni za jedan ljudski život. Nije to lako, lagao bih kada bih rekao da jeste, posebno što je značilo izgubiti i sve one koji su navikli da su u mom životu najveća vrednost. Ipak, bilo je još teže preboleti sebe i za iluziju proglasiti sve ono čemu sam težio do sada. Deluje nemoguće, ali uspeo sam u tome. Možda se razlog tome krije u čovekovoj prirodi koja žudi za kretanjem, za promenom, pa sam i ja poželeo da postanem neko drugi, nov i baš onaj koga si želela i koji ti je bio potreban. Pitao sam se da li bi to bilo dovoljno, da li bi, čak i kad bih odbacio samog sebe, bio u svojim očima ravan tebi. I opet se javilo to ne. Od kada sam te upoznao, godine sam počeo da delim na tvoje i pogrešne, a moje nikada ne mogu biti one prave. Ja njih ne mogu da promenim, a ti ne zaslužuješ da dobiješ ništa manje od onoga što sama daješ.

I sada, posle svega, ponekad se javi žal, ali ne samo za tobom, već i za onim što sam mogao postati kraj tebe. Toliko je ljudi u mom životu, ali sam njima uvek mogao da pružim sve što im je bilo potrebno. Da, ti i ja ne podnosimo neuspehe. Ne bih ni znao za jedan da nisam sreo mladost kojoj nisu potrebne godine da postane snaga, i srce kome nije potrebno da mu drugi pripada da bi bilo odano onome što je u njemu. Dugo, dugo sam te zadivljeno gledao, i ne shvatajući da sam spreman da ti dam čak i ono što ne postoji u meni. Verujem da bih i dalje tako gledao da te jednog dana nisam zatekao samu, zagledanu kroz prozor. Delovala si tako krhko. Ne mislim ni sada da ti je bio neophodan neko, ali sam želeo da u takvim trenucima poželiš da ti budem potreban ja. To saznanje me je promenilo. Počeo sam da razmišljam da li bih ikad mogao da postanem sve što mislim da zaslužuješ. Čitao sam tvoje reči, one koje si mi prećutala, i u njima pronašao onog sebe koga si ti želela, onog koji sam bio spreman da za tebe postanem. Nemoj me kriviti zato što ni tad nisam pokušao, niti zato što moje telo nije ono pod kojim drhtiš. Napisala si da se ne može živeti polomljen. Grešiš, malena. Slomljen sam, na onog ko živi u tebi, i onog ko ne zna kako da živi bez tebe. A opet živim.

Čujem o tebi, ponekad, obično od onih koji ne znaju šta si mi značila. Ponekad i sebi dozvolim da te zamišljam, ali, veoma retko. Ne umemo mi da živimo u prošlosti. Napisala si da se ovakvo nešto ne preboli, već samo zaboravi i bila potpuno u pravu. Samo ponekad, veoma retko, poželim da još jednom držiš ruku na mom obrazu i da ti zatim poljubim dan. I prestaću sada, jer postajem patetičan, a ti patetiku mrziš.

I ne veruj šta god da ti o meni kažu, ne zato što lažu, već zato što ne znaju istinu. Kad malo bolje razmislim, ne veruj ni meni. Ne bih ni ja verovao čoveku koji se ne usuđuje da bude svoj.

Tvoj, još uvek više nego svoj,

C.

Autor: Petar Lučić

Fotografija: pinterest.com