27 mar NAIZGLED

Budiš se u 06:48. Naizgled, dovoljno vremena da ustaneš, središ se i bez neke žurbe odeš na posao. Pa, radno mesto ti je blizu, nadomak tvoje zgrade, ne više od pet-šest minuta hoda. Ne činiš to. Hladno ti je, pokrivaš se preko glave, okrećeš se na drugu stranu kreveta i posežeš za mobilnim telefonom. Deaktiviraš alarm ( čuj ovo, deaktiviraš, kao da je reč o tempiranoj bombi a ne o digitalnom budilniku! ) i bunovno prebiraš po Fejsbuk aplikaciji. Poneki lajk, možda i poruka, neko te želi za prijatelja, neko je eventualno napisao solidnu pesmu. Ne ustaje ti se, tvoje mesto je u imaginarnoj brvnari na brdu, za monitorom, blizu kamina i knjiga, nakon šetnje kraj jezerau društvu fotoaparata. Dobro, može i u društvu devojke i psa ili druga iz detinjstva. Oni će već poneti fotoaparat. Brvnara je skromna, ima struje i vode, to je ipak bitno. Prekidač se lako isključi, namirnice se katkad dobave.

Zaneo si se. Ustaješ, naglije, nameštaš krevet na brzaka. Ideš u kupatilo. Osećaš nekakvu nelagodu, mučninu, da, prazan želudac, ređe ti se i povraća. Naznake teške bolesti ili je sve to na psihičkoj bazi? Naravno, kasniš na posao. Vidiš da i ostali kasne, polako pristižu, nisi jedini, mada ti je opet neprijatno. Plašiš se da će ti neko prebaciti. Zapravo, prebacili su ti samo jednom, pre par godina, indirektno, kada je tvoja grupa po mišljenju nadređenih bila nezrela i drska. Zapamti: nadređeni su ponekad i u pravu.

Čoveče. Koliko si težak? Devedeset, sto kilograma? Pamtiš li sebe kada si imao osamdeset i kusur, pa i sedamdeset i kusur kila? U šta si se to pretvorio? U morža pod stresom? Gojaznog činovnika sa (uglavnom) polovičnim radnim vremenom? U jednog iz mase koja se bori da isplati zaostale račune za struju i komunalije? U jednog iz mase koja uvek debelo plaća a nikad ne naplaćuje…

O čemu si maštao pre deset, petnaest godina? Da će biti bolje, da će biti mnogo bolje? Da ćeš tu i tamo nastaviti sa izviđačima ili planinarima? Sa rekreativnim treninzima? Da ćeš apsolvirati i stepenovati diplomu, možda i diplomirati, a zatim upisati arheologiju? Da će baka još uvek biti živa a majka će imati puno radno vreme i biće zdrava? Da će otac biti manje depresivan i mnogo šire ruke? Da će tvoji prijatelji baš uvek biti tu? Da ljubavi neće otići nakon godinu, dve ili tri? Eh, naivčino…

Sedaš za sto, uključuješ stari računar i prva stranka nailazi. Dodaješ joj formular i objašnjavaš detalje oko prikupljanja propratne dokumentacije. Stranka odlazi. Osvrćeš se oko sebe i krišom počinješ da tipkaš.

„Budim se u 06:48. Naizgled, dovoljno vremena da…“

Autor: Marko Antić

Fotografija: favim.com