25 jun Nađi mi neku nesavršenost

Svako jutro bi mu počinjalo isto. Budio se u svom stanu koji ženska ruka nije počistila već godinu i nešto. Ne zna koliko precizno. U poslednje vreme devojke mu nisu prale košulje umrljane temperama i peglale veš, nego samo gužvale posteljinu.

Nalio bi sebi bokal kafe, otvorio prozor i posmatrao Prag. Jedini, njegov i najlepši grad. Besno bi opsovao svakog ko kaže i tvrdi suprotno. To je bila i jedna od njegovih osobina – uvek je mislio da je u pravu i vrlo rado bi nametnuo svoj stav i mišljenje nekom drugom. Što je najgore, kao da se malo ponosio time što ima ovako ogromnu manu.

Zvao se Bojanek i njegovo ime na češkom znači rat. Često je on vodio rat – sa sobom, sa politikom, sa religijom. Retko kad je u njegovom životu i bilo mira, ali kada bi ga našao čvrsto bi ga zagrlio sve dok ga u zagrljaju ne slomi, a onda opet ratovao.

Imao je svetlosmeđu neurednu kosu i bradu, izražene vene na rukama, mršavu, ali jaku građu, par snova u džepu i želju da pronađe ono što traži. Zar ne tragamo svi u životu za nečim?

Bavio se slikanjem (okej, čitajući ovo, prvo što vam padne na pamet je da je umetnik, ali on sebe nikad nije smatrao umetnikom). Uvek je govorio da ako sebe smatraš umetnikom – onda to i nisi.

Kada bi popio svoju prvu jutarnju kafu, na brzinu bi doručkovao (obično tost, jer drugo nije znao da spremi), a onda bi krenuo sa slikanjem. Slikao je naga ženska tela. Ne gledajte me tako! Zar golo telo nije umetnost?

U svim pozama. Sa većim ili manjim oblinama. Sa crnom ili crvenom kosom. Sa ožiljcima ili bez njih. Sa plavim očima ili tmurno braon. „Sve je to umetnost!“ govorio bi.

Ali… taj njegov san u džepu (jedan od njih) bio je da nađe devojku koja će nadmašiti sva umetnička dela. Devojku toliko lepu da ne može da je zamisli u svojoj glavi. Toliko lepu da umetničko delo neće delovati realno. Toliko lepu da će u svakom čoveku izazvati želju. Da će u svakoj devojci izazvati zavist. Jer šta je uopšte umetničko delo ako ne izazove emocije?

Posle naslikanog crteža odlazio bi u obližnji pab. Tamo bi sa drugovima iz srednje ispijao češko pivo, a kada bi bio dovoljno pijan, otišao bi da prodaje jeftini šarm devojkama čisto iz dosade. I naravno, svaka bi pala na taj šarm i nakon nekoliko minuta ćaskanja – svaka bi pala u njegov krevet.

Divile su mu se. Svaka devojka je htela da bude sa umetnikom jer je svaka devojka htela da se oseti kao umetničko delo. Ostavljale su mu brojeve telefona i pokušavale danima da ga dobiju, ali on je govorio da uvek slika samo jednom i da će samo zbog nje mazati platno više puta.

Subotom bi pravio pauzu i častio bi sebe lenčarenjem, italijanskom picom i travom. Voleo je nekad da se opusti i da ne misli čak ni na umetnička dela. Da ne misli ništa. Tada bi gledao filmove, jeftine serije, jer je TV i stvoren da misli umesto nas. Da nam prikazuje slike kada mi nismo u stanju da ih zamislimo.

Jednog ponedeljka je preskočio slikanje i odmah posle jutarnje kafe otrčao u pab. Osećao je da će nešto veliko da se dogodi tog dana, a ne želi da to veliko propusti. I zaista, negde oko četiri i tridesetšest popodne, u pab je ušla devojka duge prirodno plave loknaste kose i plavih očiju. Na sebi je imala kariranu košulju i crnu dugu suknju. Sa svim tim lančićima i zveckavim narukvicama bila je pravo umetničko delo. Ne samo za oči, nego i za uši – dok slušate zvuk njenih koraka i zveckanje narukvica. Bila je umetničko delo i po tome kako je mirisala –  na japanski cvet i mošus, i po tome kako je unela svežinu u stari prašnjav pab.

To je to! Bojanekovo umetničko delo!

Znao je da sa njom ne treba da prosipa jeftini šarm i rešio je da posle dužeg vremena pokaže svoje prave boje i umetnost njegove duše.  I gle čuda, umetnost njihovih duša bila je skoro identična.

Volela je građevine u Pragu, volela je džez, protraćena jutra, gorku kafu, italijansku picu, smeh od koga boli stomak, miris prirode i melodiju iste u proleće.

Ubrzo je njeno telo krasilo njegovo platno i napokon – imao je svoje savršeno delo i mogao je da slika jedno telo više puta. Crtao bi je kako kuva kafu, kako pije vino u njegovoj košulji, kako sprema doručak, kako spava, kako ljubi, kako diše…

A on… on je voleo.

Čak mu se čini da je zbog nje u poslednje vreme i disao.

Našao je svoj mir. Zagrlio ga je jako.

Napomenula sam vam nešto: on je grlio toliko jako da je moralo da pukne. Možda je gušila ta njegova ljubav, umetnost, nesređenost kose i samog sebe, ali je jednog dana to umetničko delo izbledelo. Tek tako. Rekla je da se od umetnosti ne živi i da ona sa njim nema nikakvu budućnost. A tako ti je to bilo oduvek – nemaš para, plus si i umetnik, rešenje jednačine je da nemaš budućnost. U ljubavi. Karijeri. Porodici. Životu.

Otišla je i za sobom ostavila miris mošusa i japanskog cveta. Dugo posle toga je pronalazio vlasi njene kose na jastuku. I zaista, dugo je prošlo dok su umetnička dela izbledela, ali nije ih prodao nikome i nikada. Bol je samo naša i sastavni je deo svake ličnosti, bol je kao neko blago – treba je čuvati. Jer nikad ne znaš kad ćeš iz te boli izvući sebe kao jaču osobu.

Prolazile su godine.

I godine.

I trajalo je dosta dugo dok su mirisi, vlasi, umetnička dela i njena zaboravljena karirana košulja, izbledeli.

Vi biste rekli „Baš šteta, bili su pravo umetničko delo!“, ali, ko bi njih naslikao?

Lepota je uvek, i samo uvek, u nesavršenosti.

Umetnička dela budu samo ona nesavršena.

Jer i ruži uvek otpadne bar jedan list.

Kada nađete neku osobu i učini vam se savršenom bolje pokušajte da pronađete

nesavršenost u njoj. Takva umetnička dela ne blede.

Autorka: Jovi Aleksova

Fotografije: pinterest.com