08 mar Momci su eurokrem

Prvo nedeljno jutro u martu bilo je tmurno, sumorno i bezidejno. Sedela sam i piljila kroz prozor, neuspešno pokušavajući da učim, radim ili pišem, tako da sam došla do jedinog logičnog zaključka.

– Mama, ja sam pokvarena. – rekla sam ženi koja je u nedelju ujutru ustala u šest sati da napravi puslicu, kiflice, i još pola babinog kuvara, dok sam ja sedela, pila kafu, jela eurokrem, i pokušavala da napravim plan rada koji ću zapravo ispoštovati, jer sam ušla u period života kada je nedelja sve sem neradnog dana.

 – Pa šta da ti radim? Sumnjam da možemo da te napravimo opet. – odgovorila je pomirljivo, dok je iskusno lepršala kroz kuhinju.

Ne znam da li bih volela da mogu da me naprave opet, ali bih volela da i ja jednog dana lepršam kroz kuhinju.

Mama kaže da nisam baš toliko loše ispala. Kaže da sam pomalo lenčuga, pomalo mizantrop, i pomalo haotična, ali da bi moglo biti nešto od mene.

Sigurno bih bila dobra domaćica kad bih se malo više angažovala u kuhinji, kaže.

Sigurno bih objavila nekoliko knjiga kad bih se malo više potrudila da prodam svoje pisanje.

Sigurno bih imala dobrog momka, kad bih tražila dobrog momka, ili kad bih bar puštala dobre momke da nađu mene.

I sigurno bih imala inspiraciju da pišem, kad bih prestala da tretiram njega kao jedini izvor inspiracije, i to u periodu kad pokušavam da na njega ne mislim.

– Je l’ vi, ženske, volite dobre ili loše momke? – pitao me je nedavno jedan zbunjeni momak, nakon što je moju pažnju pokušao da obezbedi kutijicom krema.

– Obrni, okreni, devojke uglavnom pojedu ceo eurokrem. Samo im se nekad više jede crni a nekad beli deo. Ali jedno bez drugog ne ide. – rekla sam kopajući plastičnom kašičicom po minijaturnom pakovanju.

Uputio mi je zbunjeni pogled, pa sam nastavila. Sa sve kašičicom u ustima.

– Dobre momke ne možemo da ne volimo, jer su dobri – ne čine da ih mrzimo i psujemo i zbog njih uglavnom ne patimo i ne plačemo.Oni su beli krem. A loše momke mrzimo i psujemo i zbog njih patimo i plačemo… izatoih volimo. Oni su crni krem. Nekad je isti momak za jednu devojku beli, a za drugu crni krem.

Posle toga me više ništa nije pitao.

U subotu uveče sedeli smo u predvorju jednog fensi beogradskog hotela u kom šolja čaja košta kao pola moje mesečne markice. Pogađate da taj čaj, verovatno pakovan u pozlaćene kesice, pili nismo. Sedeli smo tu i rešila sam da potvrdimsvoju teoriju.

– Crni ili beli krem? – ispalila sam iz čista mira.

– Crni. – rekao je Sloba, ne pomažući mojoj emotivnoj nauci.

– Ja ubacim kašiku ravno po sredini i uzmem i od jednog i od drugog. Mislim, to je kao da me pitaš da li više volim mamu ili tatu. Ne može to. – konstatovaoje Boža, na moje zadovoljstvo.

U pravuje Boža što se tiče eurokrema. Verovatno sam u pravu i ja što se tiče momaka.

Ne postoje skroz dobri momci. Ne postoje ni skroz loši momci. Momci su eurokrem.

Pomalo oboje – pa kako zahvatiš. Važno je da je slatko.

I da povremeno odeš na dijetu.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com