27 jan MOJI SUGRAĐANI I KOMŠILUK

Nisam pošla još u školu, naučila da čitam i pišem. Čujem šapat za sobom: „Brzo će u biblioteku“. Pođem, učlanim se. Pitaju kolika je članarina.

Izlazim iz knjižare, nosim nove knjige. Opet došaptavanje: „Nije valjda za gotovinu!“

Odrastem. Odem u veliki grad. Studiram turizam. „Šta li će joj to?“

Završim fakultet.Na vreme.Počnem da radim. Putujem, poslom.

Čudom se čude kako li se sporazumevam u tamo nekoj Nici, Južnoj…Tunguziji.

Čuli da mogu jeftinije da letuju ako im kažem gde i kako, ko se od poznatih tamo sreće.

Traže posrednike za odgovore, da ne saznam ko pita.

Mnogo kasnije saznali da moj život  naseljava tuga.

Sretali me na ulici, tužnih lica pitaju se, kako baš meni da se tako nešto desi.

Tešim ih da su neke stvari neminovne.

Može, ne daj Bože, nekom od njih slično da se desi. Treba se čuvati, lekaru ići na vreme.

Prestali da se javljaju. Čak i u prolazu.

Autorka: Zorica Perović

Izvor fotografija: pinterest.com