02 dec Moj grad

je osuđen na propast

možda ga baš zato i toliko volim

Živ je samo dvaput godišnje

Dok traju festivali.

Običnim danima i vikendom

Vrlo brzo zamre

ulice su prazne

Ljudi nestaju

čim uzmu ponešto iz pekare

Zavlače se u kuće

I misle kako su proveli.

Pojeden do kraja

Trulim zajedno sa njim

Osećam sve te uništene fasade

Zatvorene i napuštene fabrike

Propale kafane.

Bio je prepun vinograda.

Poznat je po danima berbe grožđa

Uživao sam kao klinac

Iščekivao trenutak bacanja

Padobrančića iz aviona

Koji kriju poklon.

Ne bi li uhvatila pre mene

Bio sam samo dete

I nisam razumeo njene apetite

To su bili prvi znaci krize

Ugrabila je

Kao mleko u vreme sankcija

Držala je ispred mene

Nešto što je bilo namenjeno meni.

I nisam ništa preduzeo

Samo sam gledao

Razočaranu naboranu ženu

Kako nije pronašla ništa

I pokidala je padobran

Ispred mojih očiju.

Bio sam samo dete

I nisam pustio suzu

na užarenom asfaltu

Nije mi smetao ni krvavi lakat

Samo nisam shvatio

Da će neko uvek da ugrabi nešto

Ispred tebe

Tek tako

Ponovo se osećam kao te godine

i skrštenih ruku gledam

Kako mi otimaju

Osobe, ideje i misli.

Je ostao bez vina

fabrika je propala

Padobrančići i dalje padaju,

Ali više ne postoji euforija

Jer znaju da u njima nema ničega.

Autor: Stefan Kirilov

Fotografija: tumblr.com