20 jan Moj bog je ljubav

Tu negde, sa 23, zaključujem da ljudi malo u šta veruju danas. Ajde što ne veruju u tebe, Deda Mraze, to mi je pretužno, mada sam se, pravo da ti kažem, i navikla. Tebi takvi ni ne trebaju. Nego, zamisli, oni ni u ljubav ne veruju! Pričaju da je ona moguća samo u glupim američkim filmovima i tugaljivim pesmama britanskih boy bendova. Nisam saglasna! Nije da sam se naročito uverila u to, ali od starta tu nešto ne štima. Pa šta vas pokreće, ljudi? Okej, kapiram da verujemo u drugačije bogove, i kapiram da je vama vaš rekao da to što u ljubav ne verujete, da je to okej. Da je okej što si dozvolio da te povredi bivša, pa ti sada povređuješ sve buduće. Da je okej što si dozvolio da rane pobede. Pf. Za mene ste vi kukavice, da vam kažem. I meni se onda ni ti vaši bogovi ne sviđaju. Zato što vas bodre, kažu vam da je u redu što živite u prošlosti. Što pišete pesme o svojoj dragoj koja se udala i decu izrađala i ne seća se više ni kako se zovete. Ti sedi za šankom delimično pijan i pričaj mi o muci svojoj vaskolikoj. Ili ti, što si u vezi i lepo vam je, ali onda se setiš bivše i pričaš mi o njoj i o tome kako si siguran da i ona baš u tom trenutku misli na tebe i kako, ma koliko to blentavo zvučalo, još uvek te voli. Ne voli te, da ti kažem, a ni ti nju. Da je voliš, ne bi dozvolio da ode. Da te voli, našla bi način da ostane. Tu su stvari prilično jasne. I ta sadašnja devojka, koju mi pominješ, to ti devojka nije. I ti to znaš. I ne znam zašto me lažeš da vam je lepo. Zašto sebe lažeš? I još se posle pitaš zašto me rastužuje ovaj i ovakav svet! Zato što igramo igrice. Zato što smo pretužni. Vi, s jedne strane, jer živite svoje prošle živote. Mi, s ove druge strane, jer želimo da postanemo deo vaših budućih života. Sadašnjošću se ne bavimo ni jedni ni drugi. I zato smo tužni. Zato što smo zaboravili na boga svih bogova – ljubav i da je to jedino što stvarno ume da pokrene. Zato što smo zaboravili na trenutak, ovaj, sada, kada pišem ove redove, i pazim na nudle, na šporetu, s sosom koji on najviše voli. Zato što sam mu jednom rekla da ljubav ne srećeš kad ti hoćeš, nego kad ona to hoće. Ne srećeš je kad si lep i skockan i kada pišeš ljubavne pesme i želiš da me smuvaš. Sretneš je, sudariš se s njom, dok ideš da baciš đubre. U našem slučaju, sretneš je u knjižari. Sudare se, tvoj bog i moj bog i naprave vatromet. Sve ostalo je – ostalo. Nama. Sada.

(Zvono!)

A onda sam otvorila vrata i skontala da svet nije samo tužan. I prelep je.
Kada stane u nečiju zenicu.

Tvoju.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com