06 mar Misli(m) o tebi

Da, mogao bih da kažem da je ona neko ko prosto voli da veruje. To, naravno, ne znači da bi poverovala bilo kome ili u bilo šta, već da bi uvek imala vere kada neko drugi nije. Imajući to na umu, bilo je nemoguće ne voleti je.

Bila je slobodnog duha i uvek je insistirala na tome da bude nezavisna. Nikada nije dozvoljavala da joj povlađuju i nude pomoć ako joj nije bila potrebna, i uvek se trudila da ostane svoja, bez obzira na okolnosti.

Verovala je u druge šanse; prvenstveno u davanje druge šanse, a zatim i u traženje jedne. Ne mogu da kažem da je sve na kraju ispadalo dobro po nju, ali na kraju krajeva, i ne može tako uvek. Nije nikada mislila da „srećan kraj“ u suštini postoji, več je čvrsto verovala da krajevi prosto ne mogu da budu srećni. Barem ne oni koji se u pričama i bajkama pominju. Govorila je da kada se pisanje priče završi, tek tada priča počinje i da, ako to znamo, kraja zapravo nema.

Mogla je satima da sedi i piše i da čak ni ne obrati pažnju na ono što se oko nje dešava. Kao da je bila potpuno nesvesna zvukova ili buke, da li neko ulazi ili izlazi, kao da je bila u nekoj vrsti kome dok je pisala. Govorila bi da to nije istina, ali sam ja prisustvovao mnogim situacijama koje su dokazivale suprotno. Sve u svemu, njen um bi ponekad radio tako brzo, da ona nije mogla da (is)prati. Morala je da zapisuje mislii i ideje sve vreme, da ih ne bi slučajno zaboravila. Uvek je imala mnogo papira i svezaka, blokčica i teftera, Word i Notepad dokumenata, u kojima su bile razne nedovršene priče. Kada bih je pitao zašto ih ne završi, rekla bi da postoji trenutak za sve. I posle nekog vremena stvarno bi došla kući tražeči neku od njenih sveščica, „znaš onu sa kajsijama“, a kad bi je pronašla, sedela bi mirno, gledajući u ono što je već napisala, misleći pažljivo i temeljno kako da nastavi, izdvajajući potom misli i ideje od mnogih koje su se gomilale u njenoj glavi svakog trenutka. Ponekad, kada bi bila bez inspiracije, samo bi zurila u zid vrlo staloženo, a kada bi se vratila pisanju, izgledala je tako prirodno, kao da je prestala pre samo par sekundi, iako bi period za razmišljanje mogao da traje i satima.

Kada bi osetila da zaista ne može da nastavi, izašla bi napolje. Više je volela da traži inspiraciju tokom dana, posebno u proleće. Volela je proleće. Šetala bi sa slušalicama u ušima i uvek slušala radio. Mislila je da samo sudbina i izbor radio-stanice mogu da je smire i da joj pomognu da se usresredi. Sedela bi u parku neko vreme, pokušavajući da nađe odgovarajuću pesmu i ako je ne bi našla, nije mogla ponovo da počne da piše. Ali bi skoro uvek mogla da je nađe. U parku, na klupi, gde god bi se našla kada bi pesma počela. Bilo je nečega u muzici zbog čega je nastavljala da piše, iako nikada nije bila naročito muzikalna. Verovala je u muziku i uvek joj se vraćala. Pretpostavljam da je volela da sluša, da sluša i čuje.

Takođe je volela da se prošeta do nekog od njenih omiljenih mesta, koje bi često bilo skriveno od ljudi i od saobraćaja i zvukova i tamo bi sedela, i mislila, i pisala. Zvala ih je šetnje za razmišljanje. Na neki način, verujem da je dobijala ideje dok je samo sedela, razmišljala, prisećajući se prošlosti, a zamišljajući budućnost. Bilo joj je potrebno  to vreme koje je provodila sama da bi otkrila ko je i kako je stigla tu gde je. I odgovor je uvek bio isti: pisanje(m).

Govorila bi da dok neko ima inspiraciju, ne bi trebalo da prestane da piše dok se misli ne istroše. Ako bi telefon zazvonio ili bi je nešto omelo, kao na primer, ako bi bila gladna ili žedna, prekinula bi, ali kasnije ne bi mogla da se vrati u to stanje u kome je bila. Ali, posle nekog vremena, naučila je da utiša sve i svakoga. Jedino ako je ona osećala da treba da prestane, prestajala bi. Kasnije je čak naučila i kako da utiša- mene.

Ali bi ipak čula moj glas, kao iz podsvesti, koji joj je govorio „Idi na spavanje“, ili „Molim te, odmori ruku“, iako me ne bi odmah poslušala. Uprkos tome, nikad nisam želeo da stajem između nje i njenog posla, već sam samo pokušavao da joj pomognem. Nekad bih to činio kroz bol u njenom vratu. To joj se često dešavalo pošto bi uvek držala glavu nad papirima dok je pisala. I tada bi, kao i u svakoj drugoj situaciji rekla: „Ne još“. Posle određenog vremena sama bi otišla da se odmori, bez mog mešanja. I ja sam vremenom naučio da se manje mešam. Ali sam često bio i greške koje je pravila u pisanju, dok sam se trudio da je ubedim da stane na neko vreme. Nikad me nije poslušala. Ponekad bi se tako jako koncentrisala, da bi čak i mene zabolelo.

Ali smo se nas dvoje uvek na kraju dobro slagali. U nekom trenutku bi morala da me posluša. Jer, koliko se god trudio, niko ne može u potpunosti da utiša svoj um.

Autorka: Milica Popović

Fotografija: favim.com