07 feb MILFORD UKUSA VIŠNJE

    Svi iz kraja smo se ložili na Majinu kevu Natašu. Bila je pička i po. Rodila je Maju sa 19 na prvoj godini faksa, sa nekim kretenom koji je ubrzo ostavio i zapalio ko zna gde. Kao klinci, zevali smo kada prolazi kroz ulicu, divili se ogromnim sisama i zategnutom dupetu. Sastavni deo mokrih snova balavih tinejdžera. Svraćali su kod nje razni likovi, ali ni za jednog nisi mogao reći da je džukela. Gradske face, one prave. Kožne jakne, odela, cipele, bez seljačkih njuški. I sve smo ih mrzeli. U stvari, želeli smo da budemo na njihovom mestu. U njenoj sobi, njenom krevetu, njenom zagrljaju, bar na dan, sat, minut. Sanjao sam je kao pehar lige šampiona. Utrkivali smo se da kao odpratimo malu Maju do vrata kada padne mrak, a hteli smo samo da vidimo Natašu i osetimo opojni miris kolača sa višnjama koje je tako dobro pravila.

Kako je vreme prolazilo, provalili smo da je Maja malo po malo porasla. Majka priroda je čudo. Sve najbolje nasledila je od keve. Imao sam utisak da je saobraćaj stajao, ptice prestajale da lete, a zvezde padale sa neba kada bi se ona pojavila. Onaj tip devojke koju je dovoljno da vidiš, i da ti ostane urezana u malom mozgu za ceo život, a ti postaneš nesrećno zaljubljen. I reci mi, kako da muvaš nekog koga znaš od kada se rodio. Samo pijan naravno. Trezan nikada nisam imao muda da joj kažem sve što sam želeo. Kaširala me je. Onako drugarski, prijateljski. Ali ne samo mene. I sve ostale donžuane iz kraja. Onda je došlo vreme za studije, Maja je zapalila u Beč na studije klavira, a mi smo se brže bolje vratili loženju na Natašu…

Blejimo kod ograde. Pogledom iskusnih bludnika voajera posmatramo Natašu kako baca đubre.

„Joj, kako je dobra u ovoj majčici.“

„Nije ovu kombinaciju oblačila odavno.“

„Aha…“

„Kako bih joj uleteo klizeći s leđa.“

„Ne pali se kretenu!“

„Ćuti ne seri!“

Gutali smo je pogledom dok se krv slivala među noge.

„Evo je, vraća se. Pravite ste da se normalni.“

Lupetali smo nešto bezveze dok nam se približava. Osmehivala se iako je sto posto znala da smo je malopre svi od reda pojebali u najluđim snovima.

„Ćao momci.“

„Ćao.“

„Hej“, najednom mi se obratila, „je l’  bi mogao da svratiš do mene? Neka cev curi u kuhinji. Mislila sam, ako možeš da pogledaš?“

„Mmmm“, zastala mi je knedla u grlu, „mogu, naravno.“

„Super, vidimo se.“

Ostali su zinuli. Zinuo sam i ja.  Stajali smo tako otvorenih usta par sekundi kao ptice kada čekaju hranu od majke.

„Ala te ukenjalo.“

„Mrzim te.“

„Ideš da pročistiš cev, a?“

„Ne seri majmune.“

Utrčao sam u kuću. Nabacio sam na sebe ćaletov radnički kombinezon. U isto vreme sam naprskao tonu dezodoransa i stavio neki gel u kosu. Ne kretenu, ne! Šta treba da pomisli kada te vidi sa tim gelom? Da si se napalio kao mlad majmun? Ko još dolazi da popravlja cev sa gelom i dezodoransom na radnom odelu. Skinuo sam gel brzinski. Izgledao sam još gore. Uh, jebem ti budalu! Nekako sam se doveo u red, uzeo komplet ključeva sa poda i otišao. Pozvonio sam na vrata.

„Upadaj, otključano je!“, čulo se iznutra.

Neka jeza mi je strujila telom. Nisam verovao. Bilo je kao u najluđim snovima. Cela kuća je mirisala na kolač sa višnjama. Kolač tek izašao iz rerne. Ona se presvukla u neke uske farmerice. Izgledala je tako jebozovno sa svojih 39, da sam kompletom ključeva prekrio međunožje iz koga je pretilo da izleti još jedan nestandardni ključ.

„Vidiš, ovde nešto curi. Pokušala sam da zategnem ali ništa.“

Sagao sam se da pogledam. Nije bilo ništa strašno. Obična gumica koja je popustila i koja je morala da se promeni. Zavukao sam se i počeo da radim.  Voda je curela po meni. Prvo po glavi, zatim niz odelo, sve do cipela. Stavio sam novu kučinu i okrenuo gumicu na drugu stranu dok se ne kupi nova.

„Jao, zlatan si.“

 „Daj neke krpe da pokupim vodu.“

 „Evo… Baš si srce.“

To je to. Ličilo je na scenu iz pornića kada vodoinstlater završi posao, a onda dođe vreme za naplatu usluge. Pomislio sam, sad ako je ne kresnem, neću nikada. Ustaću i reći ću joj, Nataša, palim se na vas, ustvari, na tebe, mnogo si dobra riba i te fore. Tako je. Skupi muda, budi muško. Još dva okreta i kraj. Tako, gotovo. Ustao sam i krenuo ka njoj.

 „Nataša…“

Čulo se zvono na vratima.

 „Izvini samo trenutak.“

U kuću je ušao lik od nekih 45, 46 godina. Proćelav i debeljuškast, sa cvećem u jednoj i flašom vina u drugoj ruci. Počeo je da je ljubi po vratu dok se ona smejala.

 „Čekaj srce, nismo sami“, dovukla ga je do mene,  „Ovo je Dejan, moj dečko, a ovo je moj komšija.“

„Drago mi je.“ – pružio mi je ruku.

Meni nije bilo. Ni malo. Moj mali svet se po ko zna koji srušio.

 „Idem ja sad…“

 „E, nešto si hteo da mi kažeš malopre.“

 „A… Ma ništa. Zaboravio sam… Moram da pođem. Ovo će da ti drži ali bi  trebalo da se kupi nova gumica uskoro. Završiću ti ja to. Ćao…“

„Čekaj, zapakovala sam ti neki kolač… Evo, izvoli. I hvala ti puno.“

Neki tužan osmeh mi se pojavio na licu dok sam išao niz ulicu. Tako ti je kada gajiš velika očekivanja, a na kraju ne bude ništa. Sve što može da pođe naopako, poći će naopako. Zvezda će primiti gol u zadnjem minutu, na ispitu će ti pasti jedino pitanje koje nisi naučio, kurton će ti pući prilikom seksa sa najružnijom ribom, a komšinica na koji se pališ ima debelog, proćelavog tipa za dečka. Suva kurca i mokrih cipela, navalio sam na kolač sa višnjama…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: goodtoknow.co.uk