20 apr MATURANTI

Život mi se trenutno svodi na velike papire pune raznih definicija koje nije lako svariti. Ne pomaže ni soda bikarbona. Noćas sam zaspao na stolici. Probudio sam se oko pet i par minuta. Zapravo, zatekao sam sebe kako drhtim od hladnoće na patosu. Prizemljenost začas uzima svoje. Dok sam se razabrao, bilo je pola šest. Taman dovoljno vremena za dve kafe, pre nego što krenem u školu. Ju mast stadi hard, bikoz d knovledž iz d best investment. I to ne bi bio ritual ako makar jedan od dva čarobna napitka ne izađe iz šolje i poljubi ringlu. Bedak. Nešto skroz ekvivalentno ustajanju na levu nogu. Kad smo već kod sujeverja, da ne zaboravim: ako dođete kod mene, ceo komšiluk će sipati vodu za vama kada krenete kući. Krajnje neekonomično. Na televiziji kažu da ćemo za pedesetak godina kap vode gledati kao zlatne kočije na vrhu Babinog zuba koje, baj d vej, ne postoje. Dok pijem drugu kafu, gledam jutarnji program. Svakog dana mi savetuju šta da obučem, pojedem i pročitam. Usput učim kako je biti novinar, a plivati po blatu. Zamišljam sebe u provaliji s mikrofonom u ruci. Ćaolina. Gasim televizor čim počne drugo predviđanje vremenskih uslova. Što bih po drugi put gledao Biljanu Vraneš i njene naslednice? Da se opet uverim u to da doslednost ne postoji? Da uvalim sebi kompleks jer ne umem da izgovorim ,,Republički hidrometeorološki zavod Srbije“, pa ni RHMZ?

U busu sam glavni kriminalac. Ono, ako je za utehu, u tramvaju me ne gledaju tako. Ruku na srce, nemamo tramvaj, iako su na našim ulicama odmarale šine još pre stotinak godina. Nemam kartu. To je i jedini način da me se ,,pribojavaju“ Ako ne plaćaš prevoz i, uz to, ne ustupiš mesto ljudima koji su u pedesetim zdraviji od tebe, a ti veneš mlad, ti, dakle, čoveče, piješ drogu i travu. A uzoran si ako ćutiš dok te svi gaze. Obično biram nešto za piće. Živeli! Sedmica je ako se autobus ne pokvari. Nije neka udarna vest ako kažem da prokišnjava. Ovde kiša pada dva puta na dan. Između šest i sedam ujutru i oko pola dva popodne. Pravi mi društvo na putu od kuće do škole i nazad. Onda stignem u školu koju ljudi s one strane intelekta nazivaju elitnom. Oni koji ispred vina i maslina stavljaju gurmansku pljeskavicu, pečenje i pivo. Nikšićko iz Apatina. Na točenje. Palim cigateru na prozoru. To mi je navika još iz druge. Pušili smo na prozoru zgrade radija, čiji sam član redakcije bio. Volonterski. A cigarete sam sam kupovao. Čikica koji radi na prizemlju gde je, inače, moja učionica, ne tvori volju direktorki. Ne smeta mu moj adet. Uvek namigne i kaže da neće reći. Pritom se raspriča o svojoj mladosti. Meni te pripovetke deluju kao dosadni kliše i uvek mislim kako ću originalno i lepo pričati o ovom vremenu kad zađem u godine. Setno, sa pogledom čoveka koji se pita šta je juče radio. Ali badava. Bacim je čim pogleda ka učionici, refleksi valda. A i razmećem se. Na kiosku prekoputa ih kupujemo na akciji deset dinara komad. Planiraju i reklamu na javnom servisu umesto analognog časovnika na početku dnevnika dva. Onda počinje nastava. Bunovna profesorka plače i rida. Ostavio je dečko. Sedamdeset i treći dečko ostavlja je po sedamdeset i treći put. Život joj je, između ostalog, kvadratna jednačina. Direktorka joj se penje na glavu. Prlja joj plavu kosu. Sirotica. Leči komplekse na nama, maturantima. Šuška se i da je uzela finu sumu od silnog zlata, ploda silnih ljubavi. Pomenuh maturante. Do skora sam kupovao jeftinije knjige većeg gabarita, igrao klikere, glumio Prleta iz „Otpisanih“, cepao sveske devojčicama iz odeljenja. Sećam se kad je na televiziji uvedeno pravilo da određene sadržaje mogu gledati samo osobe čiji uzrast to dozvoljava. Da, tako nešto je apsurdno i uvek je suprotno od propisanog. Šesnaestica u crvenom krugu na početku ,,Titanika“ činila mi se katastrofom. Matore drtine. Uzgred, sad je ta brojka na početku istog filma spala na dvanaesticu. Napredujemo. Sada imam osamnaest i završavam srednju školu. Prirodnjaci mi se smeju što mi fah nije sabiranje razlomaka. Ja ih žalim što su izmađu sebe i sveta stavili Knjigu evidencije. Ono, za svoje godinice nisam sazidao kule, ali ima stvari kojih ne bo bilo da nije mene. Recimo, ove žvrljotine koje smišljam dik slušam Azrine singlove. E da, nemam ličnu kartu. Ni pasoš. Od inostanstva videh samo Danilovgrad i Budvu. Prođoh sveta. Zbog lične karte ne mogu da dam krv. A i plašim se one medicinske skalamerije. I uz to sam i hipohondar. Šta ako utvrde da bolujem od neke ekstranove bolesti? Ovako se otvara duša. Čudni su putevi Gospodnji. Za nekog kriminalac, za nekog pička. ,,Ponekad sam usamljen, a i plašim se. Držim te na stolu, Gospode.“

I ostali profesori su takvi. Zbog ko zna čega prema nama se ponašaju kao da dolazimo ko zna odakle. A i vole da štrajkuju. I da dobiju još samo par dana odmora. I ugovor na neodređeno. I mezetenje. I poštovanje. Pokondirene tikve. Za nekolicinu njih nemam reči. Nedostajaće mi na faksu. Ako ga upišem. Dan u Školi nije to ako se ne popije neka kafa. Obično je bućkuriškasta, ali prija. Uz to se čavrlja o najnebitnijim stvarima i kuju najbitniji planovi. Koliko mojih vršnjaka žudi za reflektorima. Ih! Mrzim dane kad imamo neki kontrolni. Pre testa se priča o tome kako se šta radi, a nakon toga rezimiramo ko je šta uradio. Moje izlaganje je, ako se radi o matematici, fizici i hemiji, najkraće. Kući krećem kad počne kiša po drugi put. Pijem drogu i travu dok ne uđe kontrolor. Kući buljim u skripte i radim testove za prijemni. Usput mi na pamet padnu i lepe rečenice koje uvek zaboravim. A uvek mi fali samo toliko. Kako sad ovo da dovršim? Kasno je. Čujem sove. Palim cigaru pre spavanja. Mašem vam.Do sledećeg naleta inspiracije i kutije cigareta.

P.S. Obećavam da ću svuda sa sobom nositi papir i olovku da zapišem svoje misli.

P.P.S. Jel idete kod grendparenta za raspust?

P.P.P.S. Naučite napamet broj lične karte. Za nedajbože.

Autor: Stefan Petrović

Fotografije: pinterst.com, tumblr.com