14 mar Martovske ide iliti i’te u majčinu

Kako je širokim narodnim masama jasno, suvereni vladaoci našim praznim glavama u koje samo ubacuju političke papazjanije, premaskirane u lepo složene kolaže šarenih laža, Srbija će ponovo na izbore. Stara izreka kaže: „Hrvati nedeljom idu na misu, Srbi na glasanje!“

Molim lepo, naše drage hamaradže nas ni ove godine nisu izneverile. Opet ćemo prstić na pregled, pa na poprskivanje, da ne kažem poškropljivanje, pa na proveru jedinstvenog matičnog broja građana, koji mi sve više liči na jedinstveni maltretirajući broj glasanja (pri čemu svaki označava broj puta izlazaka na izbore), pa na svaki put odlučujuće i prekretničko odlučivanje u kartonskoj ispovedaonici, hrabro i bezkompromisno zaokruživanje rednog broja političke bulumente, a zatim obacivanje besprekorno savijenog listića u kutiju (ovde moram da priznam da mi je taj dao najinteresantniji, jer uvek zamišljam kako me slikaju, a ja poziram sa potignutim srednjim prstom i sa listićem ubacujem upaljenu šibicu). Eto, živ se čovek na sve navikne, pa i na glasanje, što neki u Srbiji češće rade nego koitalne radnje. Koliko je to pogubno može se videti na demografskim kartama. Sve nas je manje na popisu, a sve nas je više na glasačkim listama. Onog trenutka kada bude opao i broj glasača, možda se neko od političara i seti da im trebamo, makar za glasanje.

Martovske ide. U Srbiji brale, nisu martovske, nego celogodišnje, celoživotne. Svaka godina je nova sezona. Unapred se retko zna pobednik, ali je zato put do titule uzbudljiv. Ako je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, izbori su „soriška na izrazu“ (što kaže Manda), prdež. Samo zagrejani, fetidni, zagušljivi vazduh koji izbacujemo. Svi se kontrolišemo, bontona radi, ali jednog trenutka barikade pucaju i puf- izbori. Elem, kako je analogija sa fudbalom maloumna, naravno, jer je fudbal zdravo zabavan, ipak ima dodirnih tačaka. Naime, svesni smo svi jednog procesa koji je Srbima fiziološki srasao, i postao normalan, kao recimo varenje, da se jedni isti ljudi presipaju iz jedne ideologije u drugu, i iz jedne stranke u drugu, bez obzira koliko dijametralno različite  bile, da bi u novom okruženju pokazali zavidljiv duh i prezir prema neistomišljenicima („Ako je Turčin krvav do lakata, poturica mora do ramena“). S obzirom da je tako nešto normalno, jer je u Srba politička ideja i dalje na nivou embriona, zašto ne bi tim neodlučnim ljudima sve godine ponudili jedan određeni vremenski interval, kao pandan prelaznom roku u sportu. Neka se spekuliše o visinama plata i dužinama ugovora, jer kada već imamo mržnju, navijačke grupe (ispravka „podmlatke“), zašto da igru ne učinimo interesantnom.

Ali ma koliko sve ono što se u toku izbornih kampanja, a po njima ću početi da pamtim određene godine svog života („A da, to je bilo one godine kada je bila fer kampanja. Da, nisam ni te godine išao na more, ali zamalo.“), nema ničeg bizarnijeg, nastranijeg i nakaznijeg od količine smeha koji me preplavi tih, kampanjskih dana. Sve je montipajtonovski- sautparkovski smešno. Od glupavih i nedotupavih faca tek nekolicine stranačkih pešaka, sakupljenih oko partijske uzdanice, skakača (konja) u teranju, na nekom pre sto godina započetom gradilištu, kako objašnjava zašto je ta, sada deponija, postala deponija, a ne klinički centar, do socijlano- šovinističko – patetičnih tirada, naših politikologičara. Ima tu svega i svačega. Sve one lepe devojke pored debelih i oznojenih dripaca, koji ispod skupog odela kriju luk zabijen u međugluteusnu naprslinu. Obećanja i inicijative za izgradnju bazena za veterane, hangara za filateliste, bolje opreme za voajerisanje pedofila pored škola i vrtića, svim neophodnim modifikacijama opremljenim podijumima za paraplegičarsko stepovanje, vizuelna pomagala za slepe. Briga o bubuljicama pubertetlija i probavnim navikama svih kopitara, papkara i sitnije i krupnje živine. Očajanje pri posetama seoskim školama, što iste nemaju đakuzi kade, koje su „ako me pitate“, skoro izgrađene u svim prestoničkiim školama, zajedno sa kuhinjama za spravljenje hrane od platine. Dobro, priznajem, neke od ovih stvari su samo moja uobrazilja, ali mogu da se zakunem da sam nešto od ovih nebuloza čuo iz usta političara, uključenog u kompanja moud.

Nekada mi se čini da se nismo dalje makli od izbora ili za „kojekude“, ili za „činiš ’voliko“, ma koliko hiljada partija i lista imali. Svaka vlada i svaki ministar izazivaju déjà vu, a jedino što ostaje je ova mučnina, ona Sartrovska!

Kako smo mi Srbi (tek sada vidim koliko sam puta napisao tu reč, čisto da se ne zaboravi o kome pričam) skloni novotarijama, evo ja predlažem još jednu. Pored poznate brzalice „raskiselišeli ti se opanci“, može i „isprekomponovašeli ti se poslanici“.

„…. filozofi misle čisto, političari misle onako kako se može.“ Slobodan Selenić

Martovske ide idu, nadolaze. Nek se nose!

Autor: Andrija Jocić

Izvor fotografija: serendipityhandmade.blogspot.com, agitprop.typepad.com, wordpress.com