Marko Antić: “Volim korake van sebe”

 

Marko Antić, pesnik i prozaista, svoje stvaralaštvo koristi kao oslonac za preskakanje „zidova”. Radovi su mu zastupljeni u zbornicima („Prvi put, „Junaci urbane bede”, „Zagrcnuti u tranziciji”, „Bundolo offline 2”, „Bundolo offline 3”, „Poeziranje”, „Poeziranje: ODgovori”), fanzinima („Zeleni konj”, „Helly Cherry”, „Pobuna umetnosti”), antologijama blog-priča, časopisima…

Učestvovao je na brojnim poetskim festivalima i takmičenjima, a pesme su mu emitovane u programu zagrebačkog Radija SC.

Jednostavnost u izrazu, slike svakodnevnice i nenametljiva, iskrena emocija čine prepoznatljivim ovog talentovanog pisca.

 

Pišeš najviše poeziju, ali se baviš i kratkom pričom. Da li je poezija tvoja prava ljubav koju „varaš” sa prozom ili su ti obe podjednako bitne?

 

Dobro pitanje. Obe su mi podjednako bitne, ali mi poezija više ide od ruke. I nekako je manje zahtevna, barem meni. Priča zahteva vreme, prostor, rad. Često imam problem sa tim koordinatama prostor-vreme ( ovo je i izgovor za lenjost )…

 

Marko Antić: "Volim korake van sebe"

 

 

 Tvoje pesme su pisane slobodnim stihom, stihovi su nejednake dužine i uglavnom bez rime. To su, takođe, stilska obeležja većine današnjih mladih pisaca. Zašto si odlučio da i tvoj izraz bude takav?

 

Spontano se dogodilo. Želeo sam nešto što nije dno, ali nije ni konzervativno, akademsko izražavanje. Poeziju razumljivu i dostupnu svakom čoveku. Jednostavnost.

 

Po tvom mišljenju, šta je pesma i šta sve ona treba da sadrži?

 

Uh, ovo nije lako pitanje. Pesma je za mene filter života, ceđ, autoterapija. Procediš život da bi ga lakše podneo/la, a pesma ostaje kao srž.  Važno je pripovedanje emocije, koliko si pesmu zaista proživeo. Ne volim previše teških i „ružnih” reči u pesmi. Poneka po(r)uka nije na odmet, ako se izbegnu zamke demagogije.

 

U tvojim radovima se često nalaze komentari o našoj svakodnevnici. Da li su to pomirljive konstatacije o socijalnim okolnostima ili je u pitanju kritika?

 

Kritika koja prelazi u rezigniranu konstataciju. To valjda ide sa godinama…

 

 Da li „zid” koji spominješ ima veze sa albumom „The wall” grupe Pink Floyd?

 

Sjajna grupa i genijalan album. I film je dobar.  Antiheroj Pink svoj zamišljeni zid gradi od loših iskustava, da bi se zaštitio od ljudi. Na kraju ga ruši i otvara se prema svetu. Ali to je samo jedna od asocijacija. Naime, u mom kraju postoji mesto koje smo kao klinci zvali „Zmijarnik”. Egzotično, opasnije mesto za igru i istraživanje opasano zgradama, prepuno visokog rastinja i šiblja, prava mala džungla na asfaltu. Provučeš se kroz ogradu od bodljikave žice i uđeš, potom se probijaš kroz „šumu”, da bi na kraju došao do pravog zida koji valja preskočiti, kao finalnu prepreku. Sa druge strane zida su ljudi, civilizacija, povratak u „bezbedno”. Nije bilo lako preskočiti zid, vežbali smo. Bili smo veoma srećni kada bismo okončali „misiju” bez poteškoća. A u životu ima dosta poteškoća. To mesto iz detinjstva ima svoju simboliku. „Naš” zid je sačinjen i od naših manjkavosti. Manjak kulture, obrazovanja i materijalnih sredstava je očigledan.  Neformalno obrazovanje je često bitnije od formalnog, ali ti je potrebno i ovo drugo, da bi našao bolji posao.

Pošto nam je neophodan i psihički proboj, zid može da asocira i na Hakslija – „Vrata percepcije”. „The Doors of Perception”. Preskočiti zid, proći kroz vrata spoznaje. Samo ipak bez meskalina, moliću…

 

 U tvojim radovima je čest i motiv đavola. Šta je ili ko je đavo?

 

Đavo je jaz među ljudima. Nedostatak tolerancije, ljubavi, poštovanja. Nehumanost i sebičnost. Užas koji sami stvaramo. Ili prevrtljiva, lažljiva osoba koja ne postupa ispravno.

 

Marko Antić: "Volim korake van sebe"

 

 

 Pored Bukovskog, koji još pisci su imali uticaja na tebe?

 

Karver, Henri Miler, Erika Džong, Klajv Barker… A dosta su uticali i stripovi.

 

Šta možemo očekivati od tebe u bližoj budućnosti?

 

Nove pesme, priče i koautorska izdanja. Možda i prvu samostalnu zbirku.

 

 Zašto si ti crna ovca?

 

Izbegavam isprazne izlaske do jutra i opijanja bez povoda i mere. Radije ostajem kod kuće i čitam, pišem ili gledam filmove i serije. I volim korake van sebe.

 

Đurđica Zec

Fotografije: Maja Maslarević, Aleksandar Đević

Nema komentara

Ostavi komentar