20 maj MALI, PASTELNI IZLOZI ŽIVOTA

Taksista nam, kad smo krenuli da obiđemo Vale de los Inhenios, rekao da mu nije jasno šta tražimo u starim poljima šećerne trske, umesto da uživamo u plažama Kube.
Njima je 1. maj neradni dan, kao što je uostalom i nama bio do pre neku godinu. Zapravo zvanično i dalje jeste neradni dan u Srbiji…vodi se kao praznik, ali poslednjih godina mnoge pekare, mesare, dragstori rade. Ceo ovaj put na Kubu je kao jedan upad u vremeplov. Nešto kao „Ponoć u Parizu”. „Ponoć u Parizu”, tako se zove film gde si ti jedan od likova. Eh, pa ne čudi me da nisi u toku. Ko će da pohvata u kojim si delima sve lik.

Po preporuci našeg taksiste trebalo je odmah da odemo na plažu Ankon. Šetnja kroz ostatke imanja na kome su radili robovi jeste manje prijatno iskustvo, ali ništa manje zanimljivo nego plaža. Pela sam se na Izanginu kulu, Dunja nije htela, čekala kod auta. Zavirila sam u vodič kroz Kubu, koje su Španjolka i Francuz, naši saputnici, bili imali. Tamo je pisalo objašnjenje za ona zvona na kuli. Velika su zvonila da obeleže kraj i početak radne nedelje. Sigurno su i „vikendi” robovima trajali kratko da se ponekad pitaju da li je zvono za početak ili kraj radne nedelje.

Znaš nekako verujem da je moralo biti bar malo duhovitosti, jer duhovitost potiče od duha, a oni su imali duha da dižu bune. Te bune su se valjda velikim i malim zvonom kad zvone istovremeno objavljivale. Danas zakoni na Kubi, bar na prvi pogled, deluju znatno veselije. Evo, recimo u Trinidadu je tačno propisano u koju boju da bojiš kuću.

Za kim zv…? Ah, hah…da. Znaš kako…ja bih recimo odgovorila da zvone za Huanom, koju je Aleho zatvorio u tu kulu, ljubomoran na nekog mlađeg lika i poglede uprte u nju. I zatvorio je na pretposlednji sprat dok nije izgubila razum i umrla…ta Huana, gospodarica i robinja.
Trik pitanje na koje bi trebalo da ti odgovorim „za mnom“?

I tu sam legendu pročitala u onom vodiču. A jedna nam je žena u podnožju kule pričala o salsi, tj. više je pričala ovom paru, kako treba da idu u La Casa de la Musicu obavezno, da se on ništa ne deranžira ako neko priđe da igra sa njom i da on slobodno može da igra sa drugim devojkama, to je samo igra. To je normalno.
Da, bile smo i mi tamo. Sviđa mi salsa, sviđa mi se što muškarac vodi, ne moram puno da razmišljam o pokretima, mogu da improvizujem s par osnovnih koraka koje znam.
Sve je to ostalo samo na prepuštanju ritmovima, valjda nije bilo neke hemije. Jeste sjajno to što na Kubi inače nema puno hemije, sve organski, neprskano.
Uz ples sam dobila i slatkorečivu odu.
„Voli onog ko te voli.“
„Ako se ikad osetiš loše u životu, seti se da ovde postoji neko kome značiš, ko će misliti na tebe.“
Kad smo krenule u smeštaj prepričala sam Dunji iskustvo.
„Isto, isto, to je i ovaj meni rekao“, odgovorila mi.

Bilo kako bilo, činjenica je da sam za moju haljinu sa resama, onu za plesanje, više komplimenata dobila od Mariele, kod koje smo odseli u Trinidadu. Momcima je ipak najviše seksi jedan crveni detalj. Moj pasoš.

A i u Ajali smo bile. Diskoteka u pećini! Posle sam saznala kako je Ajala, po kome pećina nosi naziv, kidnapovao decu i odvodio ih tamo. Iskopala sam neki članak o tome kako mnogo turista, dok trešti muzika i uživaju u egzotici prostora, ne zna o zločinu počinjenom ovde.
Je l’ si čuo ti možda o tom psihopati koji je kidnapovao devojčicu, pa je silovao i ubio? Onaj stolar, što se borio na strani Španaca u desetogodišnjem ratu…je l’ i dalje ostaješ pri onom stavu da se u ratu bore najdivniji ljudi koji postoje i da su sve divniji što ih srećete bliže frontu? Šalim se naravno, mada mislim da si previše generalizovao tu.

Da sam ja pisala takav članak o diskoteci na mestu jezivih događaja zasigurno bih ga završila konstatacijom tipa „ne bi čudilo da ponet dobrim provodom koje Trinidad nudi ili jednostavno željom da bizarnošću izazove lavinu komentara, neko napravi i novi hit Ajala-la-la-la”.

Elem, posle plantaža šećernih trski, otišle smo na plažu Ankon. Bele su se tkanine vijorile sa žice dok smo išli ka autu, kao kakve zastave slobode. Jedan je radnik sklapao suncobrane, ne skidajući pogled s mene. Izjavio je da bi radio tri smene samo da se udam za njega. Propustila sam tu priliku da postanem robovlasnica…

…mada moram ti priznati da ne bi to bio loš revanš drevnim vremenima, kada su udavače sedele iza rešetaka na prozorima. Sada se iza tih rešetaka može da se zaviri u svakodnevicu građana Trinidada, odgleda s njima insert iz tevenovele, baci pogled na mustru za štrikeraj ili vidi šta imaju za večeru. Iz jednog od tih malih, pastelnih, izloga života mahnula je Dunji jedna bakica.
Taksista nas nije čekao da se brčnemo.

O, hvala, divan si. No, teško da bi Pilar mogla da nas odbaci kopnenim putem. Pa dooobro…ne bih mogla baš da definišem da mi se sviđaš, ali da…prijatno mi je u tvom društvu. Nema to toliko veze s tim što si oženjen. Kad pa ti nisi bio? Uostalom bračni status ne sprečava da se nekom sviđaš, zar ne?
Povezli nas jedni Švajcarci, dovoljno matori da liče jedno na drugo, i dovoljno bogati da imaju svog vozača. Otresale smo pesak sa stopala i ušle u auto.
Sa trinidadskih ulica već su se razišli kamioni sa kićankama i regetonom što je izbiijao, digli se štandovi s prasetinom. Majice „Yo soy Fidel“ verovatno su već bile na pranju, a deca sita šećerne vune. Radnička klasa je verovatno negde isparavala rum…a možda se neki ujutru i zbunili na zvuk alarma „je l’ mi ovo alarm za posao ili žurku?”

Autorka: Petra Nešić

Priča iz ciklusa „Razgovori sa Finka Vihije“, prvonagrađenog na 21. Đurđevdanskom književnom konkursu