15 okt Lezi tu i nemoj da me nerviraš

– Gde ćeš?

– Ne bre, stvarno, gde ćeš?

– Što?

– Kako što? Idem pre nego što me ti oteraš.

– Ma daj, nemoj da lupaš… Dođi, bre, ovamo, vrati se kod mene.

– A jeste, u jednom trenutku ćeš da pogledaš na sat, da se zgraneš i mrtav ladan, dok tražiš čarape, mi kažeš “aj, vreme nam je da se rastajemo polako”. Zato, bolje ja sad da krenem.

– Čekaj, koji je zapravo tvoj problem?

– Moj problem je to što ne mogu više da mi buše srce. Brate, ne znam tačno šta radim pogrešno, jer volim da verujem da sam u suštini jedna dobra osoba i u svaku priču uvek krenem s najboljom namerom. Evo, recimo, ti i ja smo u mojoj glavi krenuli da se viđamo s namerom da to bude iz neke naklonosti i ljubavi, kad smo se već tako dobro napokon skontali. Pa sad ti mene ubij ako znam kad se cela ta ideja pretvorila u ovo.

– “Ovo”?

– Nemoj, molim te, sad da se praviš lud i dodaj mi moju haljinu.

– Ne dam ti tvoju haljinu, nemoj da dramiš i vrati se ovde, kod mene.

– Ma, neću ja nigde da se vratim! Hoću da idem, da živim i da mi se dešavaju lepe stvari. I neću da patim opet danima što te nema da se javiš i što ne odgovaraš kada ti pišem i što mi nikad ne govoriš lepe stvari i što se sve opet pokvarilo!

– Samo polako, hoćeš da ti kažem ja što se pokvarilo?

– Ajde, kaži!

– Pokvarilo se pre nekoliko meseci kad si me zvala posle dve godine da se opet vidimo. I kad smo se našli i šetali i kad si me zagrlila. Pa kad sam ja posle nekoliko minuta rekao “ok, aj dosta je bilo”, pa si se nasmejala i rekla mi “a bedak, baš sam htela sad da te poljubim”. Pa sam ja onda poljubio tebe, pa smo se tako ljubili i grlili i držali za ruke celo veče. I kad si mi onda prosula da ti zapravo ne živiš više niti radiš ovde i da dolaziš samo povremeno. I da se pre par meseci zamalo nisi udala i da te to i dalje boli. I kad sam zapravo shvatio šta ja tu predstavljam. I onda neki od narednih puta kad si prvi put došla kod mene, pa si mi skinula majicu, nakon što sam ti rekao da nisam neki baš fit i da sam malo “stomačast”, a ti si nastavila i rekla mi da to nema veze. I onda svaki put kada bi dolazila i javila se, ja sam kapirao da je to opet samo na dan, dva, na noć i da je meni postajalo sve teže kad se rastajemo. Što, ti misliš da je samo tebi teško, je li?

– Nemoj da lupaš. Jebote, živimo na 200 kilometara, ne na suprotnim krajevima sveta! Da hoćeš, iscimao bi se i došao.

– Da, draga, samo ne zaboravi da ti mene ne zoveš da ja dođem. Kažeš ja sam džukela i da sam samoživ, a shvataš li šta ti radiš? A to što ti ne govorim te neke lepe stvari, ne znači da ih ne osećam. I meni ti, veruj mi, bušiš srce svaki put kad mi se približiš, a znaš da si realno daleko i bez ambicija da nešto po tom pitanju trenutno menjaš.

– Ali, vidi…

– Nema ali, nema ništa. Ne dam ti da se obučeš i ne dam ti da odeš. Sad će da svane, polako. Vrati se ovde kod mene. I ćuti, zaboga, malo. Uvek nešto pričaš, a ništa zapravo ne kažeš. Sad nema udaljavanja.

– ..

– Samo lezi tu i nemoj da me nerviraš.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: tumblr.com