21 maj Kraj ili početak

Nedelja je veče u hotelu ,,Bristol“. Neobično veče koje je spojilo najmlađe i najstarije generacije. Dve bakice privlače pažnju radoznale devojke.

 „E, to ti je ova što je izašla,“ reče Mira.

„Ma šta pričaš! Mene je Mile u prošli petak pitao da idem sa njim u klub,“ prkosno joj odgovara Slavica.

„Ma jeste, kad ti kažem! U šemi su. Videla ih ja juče na Kalemegdanu. Jeste mlađa, ali čula sam da ima srčanih problema i da neće dugo.“

„Ma neću ni ja Miro.“

„Ma k’o da je važno! Ako treba da budeš sa Miletom, bićeš il’ ovde il’ tamo.“

„Ono jeste, što bi se sekirala.“

Mira ju je uhvatila za ruku: ,,Hajde, Slavice, nemoj da se ponašaš kao klinka! Opasno smo se mi primakle sedamdesetoj da bismo sad imale ljubavne probleme.“

Slavica je koračala za njom ka izlazu iz toaleta, ali više je nije slušala. Taman je mislila da je pronašla razonodu u svom poodmaklom životu. Mile je, izgleda, žalio za mladošću. Ponašao se kao nezreli dečak koji uzima više igračaka odjednom, jer ne može da se odluči.

–  U pravu si, Miro. Želim sad da im pokažem da me uopšte ne dotiče njihovo prisustvo!

Nasmejala se vragolasto, ali osmeh nije dopirao do očiju. Bilo je lepo videti Slavicu kako igra – to je oduvek volela. Muzika je bila glasna i ona se trudila da se posveti samo tome, ali misli su joj obuzimale celo biće. Smeh se pretvarao u grč na licu. Osetila je srce kako joj snažno udara i uhvatila se slabom rukom za stolicu. Umor ju je savladao. To je više bio mentalni umor, znala je ona to dobro. Disala je sporo i zamišljala vedro nebo bez i jednog oblaka. Ta slika ju je pratila već nekoliko godina kada se osećala loše. Smirivala ju je sama pomisao na prostranstvo neba na kom je potpuni spokoj. Pogled joj se zaustavio na drugom delu sale u kojoj su sedeli mladi ljudi: ,,Kako li mi stari sad njima delujemo smešno!“ Videla je njihove osmehe, pune i prazne čaše, lelujanje tela i oblak dima cigarete. Njihova energija ju je upila i dirnula nešto u njoj dugo skriveno.

Gledala je ka njima, a videla sebe mladu i lepu. Uh, kako je ona pre bila lepa! Svi su mislili da će se prva udati, ali se desio život. Jedini čovek koga je volela ju je ostavio jer je želeo da proživi život još malo. Tako je rekao. Ponekad pokušava da zamisli kako bi bilo da svoju mladost provodi u ovom sadašnjem, slobodnom dobu. Lakše bi našla novu ljubav, bila je sigurna u to. Ovako se udala za Simu, koji je bio deset godina stariji od nje. Udala se više da sebi da šansu da ima mir i porodicu, nego što je želela da joj baš on bude muž. Sima je umro pre nekoliko godina i tek tada se zapitala da li ga je ikada istinski poznavala. Ceo život je osećala da je u senci, iako često nije mogla da odredi u čijoj senci.

Nesvesno je pogled zaustavila na prelepoj devojci koja je bila u centru pažnje svog društva. Imala je na sebi tanku, letnju košulju i farmerke i vrlo malo šmike. Ali njena energija! Svi su je gledali omađijano. Slavica se osetila kao jedna od njih. Devojka pomeri lagano glavu i pogleda Slavicu u oči. Slavica se zbunila. Trgla je glavu nespretno, ne želeći da devojka shvati da ju je posmatrala. Nesvesno rukom popravi naočare i prekori sebe: ,,Uh, uvek to radim kad sam nervozna – moram ja nešto na sebi da namestim!“

–  Izvinite ako smetam, ali moram da Vam priznam da ste vi odgovorni što sam prišla. Prizvali ste me svojim mislima. Mogu li da sednem kratko pored Vas?

–  Sedite, slobodno.

,,Kako su današnje generacije tako slobodne, čak drske. Mada, njen pogled je dobroćudan. Neka je malo pored mene,“ mislila je Slavice, večito spremna za odbranu od drugih ljudi. Devojka je veselo pogleda pa reče:

–  Možda Vam je čudno što sam iznenada došla do Vas, ali morala sam! Čula sam razgovor u toaletu. Da, o Miletu. Zadesila sam se tu, šta da radim. Gledam Vas sad kako sedite sami i ne mogu da ne primetim da ne treba da bude tako. Rekla bih da nemate još sedamdeset. Mnogo ste lepi! Izvinite što ja ovako mnogo pričam, ali želim samo kratko nešto da kažem i odmah se vraćam za svoj sto. Sviđa mi se Vaša duga kosa i te tamne oči, potpuno zrače životom. Mada, čini mi se da pokušavate da pritajite taj život. Videla sam da me gledate i izgledali ste tako setno. A, zapravo, sve vreme Vas gleda onaj gospodin u plavom džemperu.

Slavica se naglo okrete, istom neobazrivom brzinom kao što je to radila kao devojka kada bi osetila da je muškarac gleda. Taj gospodin je bio Zoran i zaista je gledao u nju. Nije joj se nikada dopadao, ali osetila se posebnom u tom trenutku. Razdragana devojka je nastavila da govori.

–  Da, da, baš taj gospodin. Ne želim da sedite sami, odvojeni od sveta. Vidim ja da se u vama život bori da se izrazi. Pustite sad loše vesti i godine! Ako nam telo stari, duša ne stari. Radost ne prolazi, može samo da se uveća. Nadam se da Vam nisam mnogo oduzela vremena i želim Vam da uživate večeras. Doviđenja.

Toliko srdačno se nasmejala da je Slavica pamtila taj osmeh godinama kasnije. Nepoznata devojka je probudila neku čudnu iskru sreće u njoj. Osmeh joj je zatitrao na licu i, posle dugo vremena, osetila je da joj bore oko očiju dobijaju toplu, veselu punoću. Kao nikada u životu, prišla je muškarcu, tj. Zoranu, i igrala sa njim ostatak večeri. Nije više bilo bola u grudima. Taj bol je možda bio teret prošlosti i pravila koja su je gušila ceo život. Ko zna da li će ona još dugo, kako kaže Mira. Možda neće i zbog toga ne mora više da živi u prošlosti. ,,Hajde da pokažem sebi da mi je važno moje prisustvo sada i ovde!“

Autorka: Dajana Mitrović

Fotografija: tumblr.com