Gospodja iz one zgrade svako jutro nosi istu maramu. Boje lavande. Na prozorima su joj najružnije zavese koje sam ikada videla. I nikada ne daje skitnicama novac. Ni cvancik. Ništa. Mrzim je samo zbog toga. Oni je više mrze. Na polici kraj prozora drži čaše od poljske čipke. Čudne boje. Boje gangrene… ili malahita… mozda i mahovine. Nikome ne služi vodu iz njih. Nikad ih nije dotakla.

Kakva drskost. Nekad je bio učitelj, sada je pijanac. Niko ne zna gde spava. Viđaju ga ispod mosta i uvek broji čvorove koje već godinama vezuje na crvenoj traci. Predpostavljam da je bila crvena. Sada je ugljenisana brojanjem. Kaznio je sebe svom širinom neba i nikada ne gleda ljude u oči. Rešio je da poštedi sebe ništavila u pogledima. Niko ne čuje koliko je besa u vašim očima. A možda ste samo umorni. Ili umrli. Nemojte se smejati.

Kilometri. Toliko njih je nestalo. Odneli su pločnike rimskih puteva. Svaki pločnik je jedan golub ili veverica. Zločin nemarnog brzog kočijasha. Taj kočijaš, ili ih je bilo više, nema ništa, niko od njih. Samo puteve. I pune kuće dece. Ili  ni jedno čedo. Sudaraju se točkovima u prolazu. Jer nemaju vremena da pogledaju ko je kraj njih.

Ružne žene ostavljaju pepelom natopljene krčage vode kraj reka… kada se operu biće lepotice. Spraće trice i kučine. Prašinu varoši i  dodire još ružnijih muževa ili prodavaca zeleni na pijaci. Ipak će sprati. One koje nemaju razuma neće se jednim potapnjem u brzak proždrljive vode opametiti. Kurve i svetice. Majke i maćehe.