Jedan od interesantnijih studenata sa mog fakulteta je svakako bio i Vlada. Ne sećam se tačno kako smo se isprva zbližili. No, mislim da je u pitanju bila spontana opaska izrečena tokom čekanja u jednom od besmislenih redova pri overi trećeg semestra.

„Zaboga, ovo je kao u Mikijevom Almanahu!“ – zavapih glasno.

„Da, pečat na pečat, taksena markica na taksenu markicu i Šiljin rođak u Indijana Džons fazonu koji uvek sve radi na teži način. Arizona Tika. Sećaš li se te epizode?“ – začuh glas nedaleko od sebe.

Nisam se dao zbuniti, već sam se nadovezao kao svaki pravi ekscentrik slonovskog pamćenja.

„Jer je on po zanimanju avanturista, a avanturisti uvek biraju teži način… Zato je prilikom ulaska u kuću uvek upadao kroz prozor umesto da otvori vrata. Da, da. Univerzalni apsurdi, paradoksi i humor Volta Diznija. Inače, obožavao je crne manegrizle a iste su mu specijalno slali iz Pampazonije. Jedna pošiljka mesečno. Katkad bi u pakovanju zatekao i neočekivanog gosta, zalutalu škorpiju. Poluminutaču. Kada te bocne, ostaje ti još samo pola minuta života…“

„A sećaš li se onih priča sa više završetaka? Te su bile vrh!“

„Oh, pa naravno. Kladim se da ti je ona sa vanzemaljcima bila jedna od omiljenih?“

„Bogami, omiljena.“

„Ovih dana  obilazimo buvljak. Primarne mete – stripovi. A posle – girice. Uzgred, ja sam Marko.“

„Vladimir, drago mi je.“

Autor: Marko Antić

 Izvor slika:   google.rs,  darkwood.co.rs