05 avg Ključ i pas

Te večeri ponašale smo se kao prosečne ostavljene devojke. Puna kesa čipsa, slatkiši, punđa na vrh glave, stara, izbledela majica, mnogo uspomena i priča o dobrom seksu. Sa neke klupe u parku, za koju ni jednu ni drugu nisu vezivale nikakve uspomene, razvezao se ženski razgovor i smeh koji prerasta u vrisak. Izašle smo na par minuta, tu, do trafike, a ostale čitavu večnost. Kako je, u stvari, nefer što su neki muškarci, muškarci, a neke žene, žene. I kako je, u stvari, nefer što su sve dobre devojke oko nas ostavljene. I kako je, u stvari, nefer što smo mi ostavljene. Tamo negde, na nekim krajevima sveta, nalazili su se neki muškarci koji su odlučili da nas dve nismo dobar izbor. Greška je što stavljajući tačku na ovom mestu ubeđujemo sebe da generalno nismo dobar izbor. Istina je da nismo dobar izbor, za njih. Previše smo se trudile, razmišljale, spasavale, poturale svoja mala leđa umesto njihovih širokih. Oni svoja sada koriste da leđno plivaju na nekoj reci ili u moru, a nas dve da se oslonimo jedna na drugu i preguramo do septembra, oktobra ili neke naredne lepe vesti.

Hranila je psa čokoladom i govorila kako voli životinje. I ja sam ih volela ali izdaleka. Reči su bile moje najsnažnije oruđe i bojala sam se ljudi koji ne umeju da ih upotrebe, a i životinja. Poslednji put kada sam se sa nekim sporazumevala pogledom, zanemela sam kada je progovorio. Više se sa tim ne šalim. Pas je bio umiljat i ona je bila srećna. Ubrzo je otišao, jer mu je dosadila nežnost. Mužijak – sto posto. Naši glasovi i smeh dugo su se preplitali i širili parkom. Konačno smo morale kući. Odlazak je sprečila činjenica da je njen ključ nestao. Posle panične potrage i anegdote o progutanom satu, kojoj neću, iz ličnih razloga, posvećivati redove, shvatile smo da je pas pojeo ključeve. Nije imala rešenje. U sred noći kuća je bila zaključana, a ključevi su bili u crevima nekog slučajnog psa iz parka. Nisam izgovorila naglas, ali sam u sebi pomislila: „Tako ti i treba kada posvećuješ pažnju slučajnim psima u svom životu“. Nešto od egzistencijalnog značaja sada se nalazi u debelom crevu, ne čak ni u srcu, običnog džukca. Te noći nismo spavale. Ona je plakala zbog izgubljenog ključa, zbog njega i njegove uštogljene devojke, sa tim prokleto simboličkim imenom koje znači pobedu, zbog loših izbora, nedostatka sna i neke velike praznine. Ja sam razmišljala o tome kako bezrezervno pružamo ljubav svakoj džukeli koja obučena u nesnađenost i nemoć prođe parkom. Kako mu se posvetimo, pomilujemo ga i damo mu i poslednji kolačić, ne bismo li ga učinile srećnim. Zatim se radujemo zajedno, slikamo, putujemo, volimo, povežemo i otkrijemo najtajnije tajne. Zauzvrat, odrpani džukac se pretvori u zver koja, bez pardona, proguta naš ključ za sreću, pre nego što se mi setimo da narežemo rezervni.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com