12 apr Kliknuli smo

– Jesi ti sad ozbiljna? – pita, dok koračamo kroz park i mimoilazimo se sa ljudima koji se mimoilaze sa drugim ljudima, i sve je puno sveta, proleća, i pogleda. Najviše njegovih pogleda. Obazrivih. Znatiželjnih. Zbunjenih. Oni su najslađi.

– Da. Ne. – uhvatim još jedan pogled, ne znam gde sam stala, i onda sam ja zbunjena, i odustajem – Možda.

– Ti si jedna enigma. I mnogo si lakša za razgovor preko poruka. – promatra me malo, pa nastavi da hoda.

I ti si mnogo lakši za odolevanje preko poruka, mislim, i nastavljam da pričam male stvari. Stvari koje nisu važne kao Higsov bozon. Stvari koje me ne mogu progutati kao crna rupa. Stvari koje svetu neće doneti ništa veliko. Stvari zbog kojih će se on začuđeno osmehivati. A dok gledam taj začuđeni osmeh, nekako me, razumećeš, zabole uvo za taj veliki svet.

Znaš, sreća, pa postoje dani u kojima ti je dovoljno da sediš na ivici i gledaš u reku. Dani u kojima ne osećaš ništa sem rasterećenosti i nečijih ruku u kosi. Dani u kojima spustiš glavu u nečije krilo i posmatraš sivo nebo, i bojiš ga u plavo, i misliš da bi tako mogao u beskraj. Dani u kojima se ne pitaš sve vreme da li ti je kosa na mestu. Da li si dovoljno lep, dovoljno pametan, dovoljno kul. Dani u kojima si ti – ti, i ne ideš protiv toga. Dani u kojima si baš takav ti nekome dovoljan.

Znaš, sreća, pa postoje noći u kojima imaš neke sjajne ženske za drugarice i pidžama trač-partije. One drugarice, sa kojima jedeš, piješ, i gađaš se jastucima u brusevima (ili ipak ne!). One drugarice, koje će te izribati ako se ponašaš kao potpuni idiot. One drugarice, sa kojima ostaneš budna do pet ujutru, a koje ti pre spavanja daju jednoglasan savet:

– Samo malo manje razmišljaj!

A onda će on pričati kako sređuje haos u pet ujutru. Onda će se i tebi sređivati haos u pet ujutru. Sve će ti se sređivatiu pet ujutru i verovaćeš da sve može biti sređeno u pet ujutru, iako te jedan treptaj deli od dubokog sna.

I tek tako, uhvatićete se kako se držite za ruke. Tek tako, zasmejavaćete se, grlićete se i ješćete picu prstima, jer – zajebaćete besmislenu viljušku. Zajebaćete sav besmisao kog ste se plašili. Tek tako. Preći ćete put od sveta komzaneseni par na ulici smeta, do zanesenog para na ulici kom svet ne smeta. I đuskaćete u ritmu špice za Digimone.

Jer nema razloga da ne đuskate.

Jer – kliknuli ste.

Tek tako.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: weheartit.com