17 avg KERP JE UMIRAO

Kerp je umirao, znao je to pouzdano i panika neizvesnosti nije ga obuzimala, kako bi to inače verovatno bio slučaj. Prošli su dani kad je životu prilazio sa oduševljenjem i emocijama koje su odlazile u krajnost. Nije bio presrećan poslednjih godina (delovalo mu je da bi sad bio presrećan kad bi neko porekao smrtnu presudu koja mu je maločas izrečena, ali je bio svestan da traži previše), ali takođe nije imao nameru da se ikome pravda nekakvim nedostojanstvenim i histeričnim gestom, poput samoubistva. Činilo mu se da je suviše star za samoubistvo, da na njega imaju pravo samo oni koji se od života imaju čemu nadati. Ovako bi predaja na kraju utakmice u kojoj ćeš neminovno biti poražen bila slična farsi i prevari čoveka koji ne ume da gubi kao džentlmen.

Kerp je umirao i svaki dah je odjednom više cenio. Vazduh je imao opor miris, čak i ukus nekog teškog metala. Srce mu je lupalo brzo, kao da otkucava nervozno i na brzinu preostalo vreme života, kao dete koje se igra žmurke i broji izgovarajući brojeve što brže može, skoro nerazgovetno, ne bi li pružilo što manju šansu skrivačima koji trče kao mahniti da se posakrivaju na krovove okolnih kuća i u burad s kišnicom. Pogled mu je bio sasvim bistar i obraćao je više pažnje na detalje, čak kao da se sve odvijalo sporije, tim pre što je osećao pulsiranje bolesne aorte u stomaku, što je uvek bilo povezano s mukom i tim osećajem sporosti svih okolnih zbivanja. Srce je tim brže lupalo i dovodilo ga do ludila. Smrt je mogao maltene mirno da prihvati, ali srce, srce ga je izluđivalo i bio bi spreman na pogodbu da smesta prestane s tim, ako bi to sa sobom donosilo mir.

Kerp je umirao gledajući svoju sobicu u kojoj se sve veoma polagano kretalo, mada usporenost slike nije odgovarala žamoru koji je dopirao sa ulice, brzom, živahnom i neujednačenom. U akvarijumu su nezainteresovano plivale ribice, nesvesne bolne činjenice da će s Kerpom umreti i one, da im niko neće dosipati njihovu bezukusnu hranu, omogućavajući da žive svoj život, jednoličan onome ko je ikakav drugačiji iskusio, ali njima dragocen i neponovljiv. Ribice nisu ni znale za Kerpa, nikad na njega nisu obraćale pažnju i možda bi smatrale nepravednim to što je njihova smrt tako čvrsto povezana s njegovom, kad bi uopšte došle do takvih filozofskih dilema, kružeći u četvrt kubika vode, bez svesti da život postoji i napolju, štaviše, da će uskoro postojati samo van tog akvarijuma, od kojeg će uskoro ostati samo ustajala baruština, sa možda ponekom, takođe mrtvom, mušicom na svojoj površini.

Kerp je umirao i nije ga bilo briga za sudbinu ribica. Pomišljao je da bi voleo da još jedan dan bude živ, zapravo, da još jedan dan bude zdrav, zapravo, da još jedan dan ne bude svestan smrti. Ali pomisao na taj dan, koji nikad neće nastupiti, bila je isuviše bolna i gušila ga je, kao što ga je gušio i osećaj da mu je u plućima voda koju ne može da iskašlje, da se davi u moru i pitao se zašto ga neko ne poštedi tog stravičnog bola, razdirućeg bola koji je poticao iz njegovog tela, ali i bola koji je stvarala njegova misao, bola što je ovo, znači, zaista kraj i nema se više šta desiti i nema nade da će se ikad više išta desiti. Bio je isuviše slab da bi razmišljao o tome šta bi sad radio kad bi njegove neostvarive molitve bile uslišene, kad bi zaista imao taj jedan dan života koji nije smrt, kad bi mu bio vraćen jedan od onih hiljada uludo straćenih dana od kojih nije ostala čak ni uspomena, čak ni bolna uspomena, ni sekunda života nije ostala od tih dana, a sad bi svaku od tih sekundi ispunio nečim vrednim umiranja. Nije, naravno, znao čime, nije produbljivao svoju misao, to bi bilo nepodnošljivo, ali nije imao šta drugo da radi nego da misli na život koji nije smrt. Ako tako nešto uopšte može postojati.

Jer, Kerp je umirao i činilo mu se da je čitav život samo opsena, da je samo smrt stvarna. Onda je ovo jedino vredno što ću ikada doživeti, mislio je. Na tren bi pokušao da se pomakne, ali mišići ga nisu slušali. Ležao je uronjen u svoju polufotelju, nemoćan da se pridigne, da pusti glas, dok mu je celo telo pulsiralo, oblivao ga je znoj i, najednom, umesto očajanja, osećanje da će sve ovo svakako sutra biti prošlost. Onda je pomislio da će sutra biti mrtav, ali to ga nije uznemirilo. Zatim je ponovo pomislio da će sutra biti mrtav i stravično jauknuo od bola. Zatim je opet pomislio istu misao i obamrlim telom su mu krenuli trnci jeze, kao neka hladnoća koja se širila od trupa na ruke i noge, dok mu je samo lice bilo zajapureno i padalo u stravičnu vrelinu. Pogled mu se zaledio na akvarijumu. Pomislio je da je to poslednje što u životu vidi i pažljivo je osmatrao taj akvarijum, kao da je to sve što je preostalo na svetu. Imao ga je godinama i znao je svaki delić te staklene kocke, i mesta gde je okrnjen i koliko u njemu ima kojih riba, i mesta gde je stavio koju plastičnu morsku travu kao ukras. Najednom je poželeo da razbije taj akvarijum, stravično je to želeo, ali noge i ruke kao da nisu bile njegove, samo ih je zgrčio, da bi se zatim same od sebe opustile, kao mlitavo odleđeno parče mesa. Samo je uspeo da okrene glavu na stranu i video je ulazna vrata. Učinilo mu se da neko kuca. Da je mogao, osmehnuo bi se. Mrak mu je sužavao pogled i učinilo mu se da viri kroz ključaonicu sobe svojih roditelja. Zatim je video papagaja jednog svog prijatelja koji ga je kljucnuo u ruku pre mnogo godina. Potom je pomislio da će se probuditi i da je sve ovo samo san.

Autor: Nikola Radosavljević

Priča „KERP JE UMIRAO“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“

Fotografija: favim.com