29 maj Kako stari žive bez prijatelja?

Negde oko ponoći, za vreme kafenisanja sa dragim ljudima, onda kada čitam „Zabavnikovu“ rubričicu o životinjicama, obuzima me jedan nimalo neosnovan, kako se to kaže, strah s itekako velikim razlogom. Strah je reakcija na opasnost, a da bih znao šta je opasno, pretpostavka je da ga se prethodno pribojavam, skrušeno ga molim da me ostavi na miru ili tome slično. Muko moja, pređi na drugoga! Upravo svakodnevno bdim nad slikom sebe, matorog džangrizala, trudeći se da je izbacim iz glave. Stalno zamišljam kako đacima sa neskrivenim zadovoljstvom saopštavam da mi je ostalo još par meseci do penzije, verujući u sebi da ću preživeti. U suprotnom, gde ide june, nek ide i uže. Onda im se hvalim kako ću gajiti pčele i zečeve, čitati proročanstva i piti rakiju od dvadeset i kusur nečega. Jednom rečju-prestaću da budem profesor, čija je reputacija danas dovedena u pitanje.

Kuku!

A kada malčice zaboravim na svoje opsesije, majka dva sata priča sa svojom majkom. Čudim se kako joj polazi za rukom da, pored svih obaveza sa kojima se svakodnevno bori do iznemoglosti, nađe vremena i za ,,gerontoisanje“. Razgovor uglavnom producira koktelom imperfekata glagola jesti, piti (lek!), ležati, odmarati, sekirati se (u negativnoj konotaciji!). Dobro, svi znaju o čemu njihovi roditelji pričaju sa svojima, ima u tome nečeg drugog. Čim shvatim sa kim se vodi debata, reagujem na opasnost! Moji baba i deda su penzioneri. U prvom (profesorskom) slučaju sam još uvek nezreo za osobu koja je u teoriji, ali samo u teoriji, odsela u hotel zvani privilegija – besplatan prevoz, zdravstvena knjižica, novac koji će moji od osiguravajućeg društva uzeti kad me više ne bude (tridesetak hiljadarki ili petnaestak komada od po dve). U drugom slučaju, uveliko se baškarim u tom apartmanu, živeći od prvog do petnaestog u mesecu i obrnuto. Zamisli, dosadan roditelj tvojih dosadnih roditelja koji te po kiši šalje za novine. Jedino dobro u tome je što im kupuješ „Politiku“, a još bolje je što je oni traže. Ponekad te i nateraju da im pročitaš koji članak, kao da si na književnoj večeri, fin osećaj. I petkom, onim blizu prvog i petnaestog, iznenade te sa stodvajes dinara. „Zabavnik“. Matori su, tu i tamo, zanimljivi na kraju školske godine. Daju ti novac bez da pitaju šta ti je u knjižici i da li si letovanje rezervisano za drugu polovinu avgusta pomerio mesec dana unapred. Da li je to zbog šećera u njihovoj krvi, sećaju li se svojih osmoletki ili nešto treće? Svejedno, uprkos nekim lepim osobinama, oni su veoma usamljeni.

Kako stari žive bez prijatelja, kako?

Deda s vremena na vreme igra šah sa drugovima iz Realne. Baba je skoro ispratila poslednju elokventnu prijateljicu; vazda štrika i raštrikava-smenjujući faze napretka s fazama nazadovanja. Bude mi žao kad kažu „dobro veče“ spikerima, kad baba u Ceci Bojković prepozna drugaricu Smiljku. Željni su razgovora. Njima je svaka kafa sa mnom nešto kao mali jubilej, godišnjica braka. Tužno je koliko ih često posećujem. A i šta ću. Tamo se rano leže, rano ustaje, buka je nerado viđen gost. Ma ludilo.

A meni, na uštrb njima, mnogi govore da vole moju vedrinu i smisao za humor, da sve nedaće gledam iz nekog samo meni znanog, pozitivnog uglića i da sam jedan od retkih koji pravi viceve na svoj račun. Pa i sam je Kapor ovekovečio svoje detinjstvo redovima o dečaku klempavih ušiju, a izgleda mi da ću ga i ja naslediti. Jednom mi jedan čovek, laskavo – po profesiji doktor književnosti –  rekao da je osobina inteligentnih sprdanje na svoj račun pre nego pričanje viceva o plavušama. Ja volim svoje prijatelje i trudim se da ih nasmejem, da im pomognem kad god mogu i, što da ne, izvučem kafu iz novčanika. I lepo se osećam kad uradim sve to u istom danu. Leti prolazim kraj kafića i letnjih bašti punih mladeži. Baš volim da čujem koje su im teme omiljene, šta rade petkom pola sata pre ponoći i koliko ih ocena deli od famoznih četiri i po. Svi smo, u suštini isti. Sve nas muče isti strahovi, bude slične pesme. Ma, svi smo bliski. Jeste li nekada okretali nasumice brojeve sprdajući se s nekim preko žice? Jeste li baki i deki oprostili to što zbog njihovog telefona sa onim krugom koji se vrti niste mogli da igrate Hugoa?

Znam, ali sve to ne menja stvarnost.

Ljudi su previše zauzeti i ne mare za druge. Loš je pokušaj reklame za grand kafu da utiša strah. U njoj se komšije obožavaju, a u mojoj zgradi se bukvalno ne poznaju. Ljude deli samo jedan zid, a unutar njega nepoverenje, nauk iz prošlosti, obazrivost, distanca. Prekidaju kontak sa bližnjima bez nekog većeg razloga. Gastronomi za takve stvari imaju super teoriju. Stavite pasulj na ringlu (znam, petak je, i morate pasulj, bez trunke mesa). U sred tog kuvanja nestane struje. I šta vam onda sve. Pasulj je ionako nikakav, a tek bi sada, podgrevan i izmučen bio užas božji. Tako je i sa ljudima. Jednostavno, dođe vreme kad se stvori utisak da je bilo kakav pokušaj da se stvari srede uzaludan. Uzgred budi rečeno, struja je usmereno kretanje naelektrisanih čestica kroz provodnik. Ako li ne znate kako je to kad se ostane bez prijatelja, ništa vam neće značiti da navedete nekoliko vrsta naelektrisanih čestica. Mora da ste nekom okrenuli leđa. Ili vas je taj neko naterao da ga izbrišete sa spiska ili ste to učinili vi. Stvarno, mi uopšte nismo za izložbu.

Moj pas trči za mnom i kad ga grdim.

Ja, uprkos činjenici da nisam zlato, umesto podgrevanja i dokuvavanja, biram lepše. Stalno u sebi vraćam reči prijatelja da ćemo slušati Džonija na železničkoj. I svakim sledećim ponavljanjem, ovo još ubedljivije zvuči. Moj prijatelj je neko ko me neće prostreliti „sad bih te ubio“ pogledom dok od njega prepisujem na kolokvijumu. Nekome neće smetati moje priče o mojim pričama. Neko ko je uvek spreman da putuje u nepoznato. Onaj sa kim ću preći gradove i sela. Sa svima da pričamo kao sa najbližima, a ako ne znamo jezik, crtaćemo misli na pesku. Prstom. Kaži. Da se kladimo oko nebitnih stvari. Da pokrademo sve moguće voćke kad u šumi nekome od nas padne šećer. Ako osobi koju nazivam prijateljem ne siđe taj šećer, ja bih odglumio pad. Kako uopšte, gde i odakle pada šećer? Jel tada u obliku kristala ili praha? Moj prijatelj neće sve najbolje o meni reći devojci koju gledam sa strane. Svestan je da ne postoji najbolje, da je to vizija. A on nije vizionarac. On je čovek. Njemu neće biti trn u oku to što vrtim stare ploče – zaboravljam. Moje pohabane starke gledaće kao kulturno dobro, delo visoke umetničke vrednosti. Znaće da ne volim da se smejem tačkastoj kamerici na mobilnom telefonu, kako je zove moja tetka. Kod mog imena u planeru izlazaka staviće kružić, simbol koncentričnih krugova gluposti. Biće mi žao jedino kad i meni bude žao što nisam izašao. Ako pogrešim padež ili tome slično ima da me, bez imalo podsmeha, ispravi. S juga sam, šta sad! Pozajmiće mi bus-plus karticu kad budem švorc i odvešće me na sva mesta gde se pije najbolja kafa koju Srbi zovu tuska, i sreću najbolji ljudi, sa sve štencima. Voleće „Narodnog poslanika“, kao i euroblok.

Toliko mi je potrebno. Tek da ne poludim. Da ne ostarim. A ti, prijatelju, ako si našao sebe u ovim redovima, znaćeš da nisi sam u ovoj igri na sreću koju biolozi, antropolozi, sociolozi i svi ostali nazivaju životom, da ima tu još jedne budale koja život gleda iz barice na trotoaru, pognute glave, ali duše okrenute napred! „Dug je put do vječnosti. I mi ga prelazimo!“

Autor: Stefan Petrović

Fotografija: favim.com