12 mar Jutarnji soundtrack

U tanjiru su dva prazna kroasana. Takve volim. Pored tanjira je ona najveća šolja u kojoj ima više mleka nego kafe. Tako volim. U sobi se komešaju mirisi krckavog peciva, vrele kafe i nekog samo meni vidljivog proleća koje uskače kroz odškrinut prozor. Na sve to dodajem klik na dugme za lajv striming jednog kul radija. Možda zvučim malo vintidž, ili hipsterski ako baš ‘oćete, ali volim kad tišinu jutra razbija neka stara pesma sa radija. Ne volim samo kada ne ubodem muzički deo, nego servisne informacije o gužvama u gradu, vremenskoj prognozi i kursnoj listi, koje spikerka izgovara tonom porno dive. U takvim momentima obično bledo gledam u monitor i zamišljam je kako se oblizuje i doživljava orgazam zbog pada evra ili manje gužve na Brankovom mostu. Elem, ovo jutro je počelo uz Marvina Geja. Prsti đuskaju po tastaturi dok otvaram mejlove. Sve do momenta dok nisam naišla na jedan u kom je napisano: „Mislim da si talentovana. Nastavi. Prijatan dan.“

Jednostavne i tople reči, kao mleko u mojoj kafi. Reči koje te inspirišu da napišeš nove reči. Da staneš, da zanemariš brzinu koja definiše današnje vreme i da probaš da definišeš sebe. Reči jesu moja terapija. Moj bokserski džak. One često urlaju umesto mene. Nekad šapuću. Zavisi od prve pesme na radiju.

Iako smo nepoznati, želim da ti kažem hvala za ono „talentovana“. I imam da dodam da sam talentovana da uprskam stolnjak u fensi restoranu. Da u isto vreme mogu da pišem blog i da kuvam pasulj. Kad taj pasulj ne ispadne kako treba, ja ga prospem u wc- šolju i ceo dan jedem čips. Savršeno hodam bosa po travi, u štiklama mnogo teže. Pravim neodoljivu „balerina punđu“ kad me mrzi da operem kosu. Visokokvalifikovana sam da se uspavam, da se probudim u podne. Talentovana sam da vozim kanu i da se održavam na vodi. Letos sam probala, i majke mi, Pokahontas mi nije ravna. Talentovana sam da uhvatim momenat za Instagram, ali ne znam da rotiram fotku. Postoji jedno mesto na Vračaru, gde stalno naručujem braunis sa kuglom sladoleda od vanile. Kad pomislim na jedenje  braunisa, znam da sam zato rođena.

Verujem da smo svi akteri Vudi Alenovog filma, ukoliko imamo odgovarajući soundtrack za život. Verujem da i kad je teško i glupo sve to, da ljubav i osmeh izvuku stvar. Čista matematika, kao brojevi i krive linije. Kao 28 zuba i jedne tanke usne. Kao dve nepoznate ruke koje preko noći postanu poznate. Kao bademi i so iz Bajagine pesme.

Verujem u ruske bajke. Verujem da će ona devojčica iz parka, koja nosi žute gumene čizme i šeta labradora, uspeti da smuva dečaka sa nakrivljenom kapom, koji šeta bišona. Ili da će se smuvati labrador i bišon. Verujem da su svi oni ljubavni saveti, koje sam dala drugaricama prethodne nedelje, izmamili osmehe. Da ih ne bole srca. Srca nisu za lomljavu. Srca su za letenje.

Verujem u ljubav dok ih posmatram kako đuskaju na svadbi. On njiše kukovima i ima crvene tregere. Ona ima dugu kosu, veliki stomak i zarazno se osmehuje. Oni su definicija sreće, stomak je samo ubrzao formalnosti.

Talentovana sam da verujem.

Hvala što si mi pisao.

Prijatan dan i tebi.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: favim.com