17 jan Još ovaj ispit

Januar. Ispitni rok. Na jednoj strani grada, jedna mala čupava glava pospano trepće.

– Spava mi se. – kaže, gaseći svoj minijaturni zeleni alarm koji zvoni strogo u devet.

Ne izležava se, ne pije kafu. Čim izađe iz kupatila, spakuje knjige, prosledi sveže pripremljena skripta, i sedne da bar još jednom pređe španske barokne slikare. Čije li slike čuvaju u Pradu?Usput pojede mandarinu, možda i dve. Bar još toliko ubaci u torbu. Nakon što se obuče, stane ispred svog magičnog panoa. Pogledom prelazi preko savršeno organizovanih redova minđuša najrazličitijih boja i oblika. Izabere dva para, izvrši procenu i klimne sebi glavom u ogledalu. Ubaci u torbu nekoliko sačuvanih domaćih kolačića i izjuri iz stana. Usput svrati da kupi one pitice. Spremna je.

Januar, ispitni rok, devet sati. Na drugoj strani grada, druga čupava glava odbija saradnju sa novim danom.

Još jednom snuzujem alarm koji je trebalo da me iz kreveta podigne u sedam i trideset. Oko devet i trideset odlučujem da pogledam još jednu epizodu Hausa, pa da se bacim na brzinsko prelistavanje gradiva druge polovine semestra. Ipak, podsetnik da mi je emotivni životu periodu od godinu dana prešao put od očajnog čekanja poruke do ušuškavanja sa čipsom ne dozvoljava preteranu produktivnost. Da li ću stići da pređem ceo barok u autobusu?Koji sat posle podneva iskačem iz pidžame, grabim prvi džemper koji mi padne šaka i trčim na autobus koji na stanicu stiže ravno pet minuta pre ispita. Trčim preko Zelenjaka, pa kroz Knez Mihajlovu, pa ka fakultetu. Usput prevrnem očima na turobni Filozofski fakultet i grabim sendvič u onoj brzoj hrani. Spremna sam. Valjda.

– Je l’ spreman tekst za utorak? – pita ushićeno dok čekamo početak ispita.

– Je l’ Ribera naslikao Seviljanke? – uzvraćam pitanjem, više zbunjeno nego ushićeno.

– Ne, Milice. – uzdržava se od lupanja po čelu – Slika se zove Galisijke. Čovek je Muriljo.

– Okej, udaću se.

– Pa i ja ću, jednog dana.

– Ja ću odmah.

– Ko će da te ženi odmah?

– Dooobro, položiću ovo kako znam i umem. Jesi spremila ispitnu pesmu?

Onda otpevuši deo one „Zaljubiću se sutra“. Onda joj kažem: – Nemoj, ta mi je depresivna, dosta sam cmizdrela po autobusima. Onda se prebaci na neku veselu. Onda uđemo u Salu heroja i posreći mi se na ispitu. Onda sedimo i ćaskamo. Ona bira haljinu, ja biram sendvič. Ona ode da igra tango, ja odem da pišem tekst. Ona zaista igra tango,a  ja i dalje ne vidim ni početak teksta. Onda me ponovo podseća da jedva čeka tekst. Ja je uveravam da je tekst spreman. I vredan čekanja. Onako usput uveravam i sebe u to.Onda i sedam da ga napišem, al’ opet pustim Hausa, i zaspim uz njega, i ujutru vodim mrtvu trku sa vremenom da tekst napišem pre vremena za objavu, spremim ispit koji ona već drži u malom prstu, i stignem na autobus pre vremena. I položim ispit, pride.

Jednom mi je jedan neko rekao da smo previše različiti da bismo išta uradili zajedno. Zamislila sam se nad time na trenutak, a onda je pitala:

– Je l’ ti misliš da nas dve možemo da pokorimo svet? Mislim… sa našim kapacitetima.

– Naravno da da. – rekla je, bez oklevanja.

Naravno da da, pomislila sam i ja.

Samoda položimo i ovaj ispit.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com