08 sep Jogurt i ljubav na moj način

Sada se ne slažemo. Ja sam ljubomorni detektiv. Razvijam njuh, osmatram i vrebam po fejsbukovima. On možda kriv, možda ne. Svakako sama sumnja je dovoljna da razdire. Kako smo dospeli dovde?

Kada te zapljusnu leptirići sve je divno i bajno. Čini se ništa ne može da nas poremeti. Samo, ja sam mali čudak koji je i u takvim momentima strahovao šta će i kako da preživi kada se sve promeni. Koliki je uopšte životni vek leptira u stomaku…

I kako ljubav opstaje u ovim vremenima kada se nameću potpuno pogrešne vrednosti, a ljubav dođe kao najgora slabost i valjalo bi je izbegavati. Dajte samo instant varijante, nipošto da nas neko dotakne, da nas upozna do srži i da tako dobije moć da nas smrvi. Dok ja volim potpuno predavanje, volim svoju ogoljenost pred nekim. Igrice, taktike i ostale ženske mudrolije ne poznajem. Kvare mi magiju. Šta znam, možda zato što u duši imam deset godina. I briga me, strastveni sam borac koji kliče – ne odrastanju! Možda zato nemam razvijene sposobnosti mnogih mudrih odraslih ženki koje će naposletku verovatno proći bolje od mene u tim ljubavnim igrama.

Ja što na um to na drum. Kada sam srećna, bacam se u zagrljaje, tako silne, da iznenadim čoveka kako tako sitna mogu silovito da se obesim o vrat. Hmm, da ispuštam pritom i neke neartikulisane zvuke čiste radosti. I mogu da pružim barem 90 poljubaca u minuti. I to je divna sposobnost. Barem ja tako mislim. Promeni ova ljubav samo tako. Postaneš druga osoba. Upoznaš sebe kako nikad ne bi da si sam. Najbolje sebe vidiš u drugim očima. Pogotovo pred onima pred kojima si ti ti, a ne neka tvoja najbolja verzija koju pokazuješ kada se silno trudiš da se nekome svidiš. Ja sam tako dobila još jednu sposobnost. Tačnije mislim da mi se vratila dečija super moć. Sada mogu da zaplačem kadgod me nešto zaboli. Onako istinski, pustim suzice pred njim tako nesputano u istom trenu. Samo lagano poteknu iz dva treptaja. Pre sam se pravila jaka, ništa me ne dotiče, iznad tih tričarija sam, ljudi uvek preteruju kad kmeče. Ali sada shvatam da je ta moja moć bila potpuno destruktivna, a da se u ovoj novoj ogleda moja prava snaga.

Ljubav te stvarno učini jačom, smelijom. Čak sam se usudila da posmatram pauka u njegovoj ruci. Možda bih se usudila i da ga preuzmem, da ga vetar nije oduvao. Ne bih da priznajem da je u pitanju bio mrtav pauk, jer želim da ispadnem što hrabrija. Da, i sve je ukusnije sa njim. Naterao me da prvi put u svom životu probam jogurt. I ne smeta mi njegov miris i ta čudna tekstura. Jogurt je prokleto čudesan kad mi jedemo zajedno!

Samo, sa druge strane sva ta ljubav je od mene načinila ljubomorka, svesnog kako se funkcioniše danas. Šta ću kad u stvarnosti ne znam ukupno dve potpuno čiste veze bez ikakvih mućki sa strane. I opterećujem se. I smirujem svoju ljubav, zahtevam od sebe da verujem, da se unapred ne poserem na sve, zapravo da se ne poseremo zajedničkim snagama. On svojom vrcavošću, slobodnijim stavovima prema prevarama, ja svojim sumnjama… Na prekretnici smo. Vredi li se boriti, prevazići sve što nas sputava? Sigurna sam da je dosad vredelo svakog trena, da me promenilo, uzdrmalo… I želim da jogurt uvek bude jebeno ukusan.

Autorka: Katarina Aleksić

Fotografija: tumblr.com