07 okt Jeseni, izvini

Svi znamo da je stigla jesen. Tada bismo obično u osnovnoj školi dobijali temu `Jesen u mom kraju`. Ja bih svake godine pisala jedan te isti sastav. Sada mi je žao, jer jeseni, u stvari, nikada nisam dala šansu. To mi je, kao maloj bilo kaljavo vreme, tmuran prostor u godini kada ne možeš naći suvu zemlju da bi igrao klikere. Ili kada te roditelji natruntaju pa nosiš i ranac i knjige i opremu za fizičko i blok broj pet i kišobran. I kada na času likovnog obavezno moraš da crtaš lišće, a na biologiju da donosiš ono koje si pokupio usput do škole, a bilo ga je dosta. Kada bi nekada dolazila jesen, donosila bi kišu. Neumornu, upornu, dosadnu, jedinu prepreku do našeg smisla života, a to je bio lastiš u dvorištu. Kredom nismo mogli da pišemo po mokrom betonu, a bila je prava umetnost naći deo na ulici gde nema bara, da bismo mogli nesmetano igrati loptu. Period kada bi se obavezno, posle ručka ostavljale mrvice za vrapce, koji nisu otišli na jug i slušalo nepodnošljivo glasno gukanje gusaka koje putuju tamo. Jesen je bilo *odraslo* godišnje doba. A sada vidim da je to prelazno godišnje doba, kao i proleće, izvanredno lepo. Bez njih bi godina bila samo leto i zima. Samo crno i belo. I nikada ne bismo mogli da doživimo tu tananost života. Jesen, kao lepa i mila devojka koja se zaljubljuje. Pa malo sunči, pa malo plače. Onda šeta parkom stopalima komponujući neku *jesenju sonatu* kroz lišće. I seća se toga koliko je bilo lepo kada se sa njim prvi put kupala u lišću. Devojka koja osluškuje cvrkut malo umornih ptica i melanholično skače po barama, ali pritom strogo vodeći računa da se ne isprlja. A kiša … Često pokisne na kiši i seća se toga koliko je bilo nežno kada ju je on, na kiši prvi put poljubio. Zavuče ruke u novi kaput i opet, njeni prsti sa jeseni bili su najsigurniji u njegovom džepu. I pomisli kako je život godina. Da se s proleća budimo i rastemo, da su letnje noći naša sirova mladost, s jeseni odrastamo, a zimi tiho gasimo i gasnemo. Onda se devojka malo razočara, mnogi oko nje su samo Odrasli, zaboravili na lastiše, počeli da parkiraju kola po igralištima na kojima su do juče jedva ubacivali loptu u koš. Malo njih je Poraslo, u srcu, mudrosti i duši.

Potom jesenji huk Nišave preplavi sve, navire, buja, čitav kosmos postaje ona sama kada duboko udahne svežinu i prodornost jeseni i shvati – ne bi mogla da živi u godini u kojoj nema stidljivog septembra, ratobornog oktobra, nadobudnog novembra koji misli da sve može i dostojanstvenog decembra koji se bori na frontovima zime. Ne bi mogla da živi, jer, iako su joj neki septembri bili kišniji, usamljeniji i melanholičniji, bili su i najlepši. I tako kada je jesen za nju ne znam, ali ja volim da otvorim usta i pijem kišu, skupljam lišće po parku i takmičim se sama sa sobom da nađem najveći i najraskošniji list. Uživam u posmatranju novih klinaca koji idu u školu isto onako natruntani, sve su redji. Uzmem da crtam lišće, samo što blok broj pet više nije tako veliki kao nekad. Volim crvenu, zelenu, žutu i sve nijanse, volim da čeznem, maštam i sanjam, volim život u sebi, volim pesnike i pisce koji tada učestalije pišu šetajući po parkovima, volim to što se neki tinejdžeri ljube sedeći na mokrim klupicama, opet, ona njemu u krilu, da se ne uprlja, tada joj on priča da je voli najviše na svetu, volim miris mamine proje ujutru, volim igranje karata do kasno u noć, i to što mrak pada po danu, volim kada Nišava naraste kao štrudla i što se priroda ogoli spremna da sa svima nama vodi ljubav. I kada su obodi grada pijani od sve rakije koja se peče. Čak nema ni veze što u zgradi smrdi na kiselu kupus, što su ispitni rokovi , što vas svi stežu obavezama pred zimu. Nije ni važno što na uskom trotoaru uvek neko ostane isprskan od strane bahatog vozača i što vetar za minut prevrne kineski kišobran. I što ove jeseni više plastičnih kesa nego ptica ide na jug. Nema veze što se svi ugojimo tokom nebrojenih slava i svetaca jedući samo od svake vrste kolača po jedan, samo da probamo. Jesen je i dalje sloboda, topli čaj čokoladna torta, ajvar, šišarke, kamin, dobra knjiga, Betoven, pozorište u osam, jesen je svemir !

Tako da, * Jeseni u mom kraju *– iskupljujem ti se za sve godine nepisanja o tebi. Neka se što više nas u teb(e)i zaljubi, zavoli, venča, porodi, neka ove godine mnogo dece prvi put vidi shvatljivo čudo prirode-kišu, neka što više nas u tebi pleše, piše i smeje se. Neka što više nas u tebi sluša tišinu, jer takve nema u drugim godišnjim dobima i neka obavezno oslušne dete u sebi. Možda nesvesno, tobom opijen, ustane i pomeri kola sa igrališta. Iskoristi, jeseni, svoj ženski rod i zavedi nas do neprepoznavanja. Zavedi nas do ljubavi. One najčistije.

Autorka: Jovana Bajagić

Fotografije: pinterest.com