24 sep Jesen u mojoj ulici

Živi u mojoj zgradi. On je šesti razred osnovne škole. Jer mora. Osnovno obrazovanje je obavezno. U suštini ga zanima samo fudbal. Trenira kao sumanut, znoji se, stalno vuklja neke ogromne torbe. Kad sam ga jednom pitala u šta veruje, bez oklevanja je rekao: “U loptu”. Zanimljiva religija.

No, ovog jutra je bio pred mojim vratima, gotovo u depresiji (kada izuzmem činjenicu da je pola Srbije depresivno, ništa naročito neobično nisam videla).

– Moraš da mi napišeš sastav! Znači, odlepio sam kad sam video temu! Brate, profanka je teška smaračica, razumeš?

– Što je smaračica?

– Mislim, “Jesen u mojoj ulici”. Pa, braaate! Po koji put? Mrzim septembar!

– Pozdravi profesorku i reci joj da je baš inovativna.

– Znači, ‘oćeš da pišeš? E, mora predam sutra… druga smena.

– Jok! Septembar mi nije omiljen mesec.

– Mojne me zajebavaš! Ti možeš da pišeš o čemu ‘oćeš. Uvek mi dobiješ peticu. Sigurica si, kontaš?

– Trenutno moje pisanje nije za peticu.

– Imaš gajbu piva i preneću treneru da si slatka.

– Prodato!

Da bih ispunila ovaj krajnje legalan pakt i dobila peticu, morala sam da se uhavtim u frku sa septembrom. Da mu izađem na crtu. Na ulicu. Da probam da posrčem boje.

U ostalom, odrasli smo ljudi. Septembar i ja. Dogovorićemo se.

Prvo sam ga osetila u vazduhu. Miris pečenih paprika i malo deblje garderobe.

Primetila sam da je i na lišće stigao da se okomi. Ni trava nije ostala imuna.

Lagano isteruje ljude iz bašta kafića.

Okej, tu si. Udahnula sam duboko. Jedan, dva, tri:

Imam da ti kažem da te ne volim.

Udružio si se sa modnim blogerima i dihtiraš neke otužne tonove. Na primer, braon. Ne sviđaju mi se braon haljine. Braon mi se sviđa kad je čokolada u pitanju. Da se razumemo, verovatno postoji neka lepa braon haljina.  Ali ta haljina nikada neće biti čokolada.

Preko noći stigneš u svojim zlatnim kočijama. Dovučeš i jesen sa svojim šuškavim klišeima iz sastava klinaca. Oteraš toplotu. Nateraš sve one morske romanse da se presaberu. Da te pitam, ti se kao nikad nisi valjao po pesku sa nekim i bio srećan? Nisi imao seks u vodi? Nisi bio živ na letnjoj kiši? Verovatno nisi. Ti si uvertira za jesen. Za oduzimanje života. Ne za davanje.

Ti si “licimur”. Ti si simbol za “sad treba krenuti u školu”, “sad si velika, nisi više dete”, “nemoj da psuješ”, “budi pristojna”, “ne krivi kičmu”, “budi dobra”, “torba je veća od tebe, ali jaka si ti”, “pazi kako piškiš u školskom wc-u”, “nemoj da se družiš samo sa dečacima”, “balet, fudbal i droga ne”. Ma, nemoj! Ti ćeš da me učiš šta je pristojno i kakvo dete treba da budem. Deca bre, najbolje znaju i osećaju! I znaš šta, kad vezuju pertle – to je umetnost!

Nateraš me da se uozbiljim, da otvorim oči pred svetom koji ruši sva moralna, intelektualna, duhovna i romantična uverenja. Sigurnije je ispod trepavica.

Govoriš mi da su za letenje potrebni odgovarajući vremenski uslovi. Da gore često nema kiseonika, da je jednom vetar dosegao brzinu od 408 kilometara na sat. Kažeš da bi me sve to ubilo. Kažem da zemlja ubija. I žao mi je što nemaš tetku, da ti makar iz Amerike pošalje krila.

Budi dobar septembar!

Nateraj me da se vratim u šesti razred i da onom dečaku napišem sastav.

Neka me inspirišu sve ulice u kojima sam bila bezrazložno srećna. Jer su te ulice moje.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Miloš Ljubičić