04 feb Jer smo Ljubav

„Previše idealizuješ ljude“, to je tvoj problem, reče Ljupka i nastavi da hoda nezainteresovano, „ti nekako stalno nekog pravdaš, opravdavaš…nisu svi baš toliko dobri.“

„Nije baš tako…“, pokušah da opravdam sebe pred svojom malom drugaricom.

„Ma jeste, takva sam i ja, sve se nešto nećkam da priznam sebi da je neko kreten. A činjenica je da ima, ne kretena, nego kretenčina!“

„Ljudi su samo uplašeni, povređeni. Zato su ponekad zli…“

„Opet pravdaš…“

Hodale smo Bulevarom i šmekale sniženja. Ljupka je strastveno tragala za novim paletama, lakovima i karminima, jer je bila opčinjena šminkom, iako je i sa i bez šminke bila jedna od najlepših devojaka koje sam poznavala. Meni je prijala ta njena dečija poletnost i talenat da se obraduje malim stvarima. Ona je bila jedna od onih ljudi koji ti slučajno ušetaju u život, kupe te svojom energijom i zadrže se tu više nego što si očekivao. Istovremeno mi se, kad je ona u pitanju, neprestano javljala potreba da je zaštitim od glupih ljudi koji nisu spremni za njenu neposrednost i iskrenost i da je nečemu naučim. Međutim, činilo mi se da svojim primerom više nikoga ničemu ne umem da naučim, jer sam se neprestano tih dana davila u konfuziji emocija i misli. Bila sam čudno mirna i zadovoljna sobom. Trudila sam se da izađem iz sebe i objektivno pogledam na svoj život iz drugog ugla, i to je bilo ok. Ipak, kad se dublje zagledam u sebe, shvatim da sam opet izmislila ljubav. Da sam opet izmislila neke ljude. I to me rastuži.

„Ne treba uvek biti iskren, otkrivati sve, biti dostupan….“, nizala sam spisak „treba/ne treba“ kao uputstvo za upotrebu emocija, a ni sama nisam verovala u to.

„Znam, ali ja nisam takva. Nisam tako vaspitana i ne želim nikad takva da budem. Neću da kalkulišem. Znam da to nije uvek dobro, ali nije dobro ni da se pretvaraš da si nešto što nisi.“, odlučno je izgovorila sve ono što sam i sama mislila.

Htedoh da joj kažem da će zbog toga biti povređena, da će joj srce milion puta biti slomljeno, da u ljubavi moraš biti igrač, da život nije bajka i bla, bla… ali bi to bilo licemerno. Htedoh da joj kažem da je razumem i da i ja tako mislim, ali da takav stav nije primeren svetu ni vremenu u kome živimo, ali to bi bilo netačno. Htedoh da joj kažem da će se naći neko ko će umeti da je prepozna i kome neće morati da objašnjava koliko lepo ume da voli i koliko ume da bude tu kad niko nije, ali to bi bilo neozbiljno. I ništa joj nisam rekla.

Jedini muškarac kome verujem, moj otac, u nekim spontanim razgovorima, u kojima sam nizala svoje teorije i strahove da me možda niko nikada neće voleti i da možda nikada neću nikog naći, da me niko neće ispratiti, rekao mi je da je nemoguće da ljudi koji su ljubav ne pronađu ljubav. Setila sam se tih reči toga dana na Bulevaru dok sam nezainteresovano gledala izloge. I više se nisam plašila. Ni za sebe, ni za svoju malu drugaricu. Znala sam da za nas dve nema zime. Jer smo ljubav. I jer verujemo u svim vremenima i svim svetovima. I jer se ne plašimo slomljenih srca i zgaženih snova. I jer znamo da kukavičluk, neiskrenost i lepe stvari ne idu zajedno. I jer smo lepe kad se smejemo i radujemo malim stvarima.

Autorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com