19 nov Jedan sasvim bespotreban jutarnji monolog

9 i 20. Novembarska subota. Bez sunca, oblačna i depresivna.Bože, kako mrzim ovakva jutra. Soba ispunjena mrakom, po koji zračak svetlosti, težak, jedva vidljiv, pokušava da prodre do moje sobe. Ne ide mu baš od ruke. Kao i meni cela ova nedelja, ili mesec. Ne znam.

Ne želim da ustanem iz kreveta, ovde je toplo. Ali nedovoljno. Fali tu još nešto. Nečija ruka, možda osmeh ili prosto jedna poruka. Poziv. Ne tražim mnogo, valjda. Ne znam. Više nisam sigurna ni u šta. Bojim se da pogledam telefon, jer znam da neću videti ništa novo, osim glupe pukotine na ekranu. Nadam se da pukotina neće da se proširi na mom srcu.

Ne opet. Ili bar ne još uvek, nek sačeka malo. Onda neka puca, samo molim, ne sad, ne ovog jutra, ne ove nedelje. Neke druge. Možda poruka stigne, ili poziv.Ili on.

Oh videti njega, to je kao.. ne, ne, to nema poredjenje. Ne može se uporediti ni sa čim.Bilo bi pogrešno, jer ne postoji vrednost koja bi se merila s njegovom.

Njegovim postojanjem.

Zagrljajem. Poljupcem. Njegovim predivnim držanjem, načinom na koji mi se obraća, kako pažljivo bira reči.

Možda o njemu ne treba da pišem. Ili ne smem. Možda treba da zadržim za sebe, sve svoje monologe, misli o njemu. Možda, ali teško je to. Kako zadržati sreću u kavezu, ne pustiti je na slobodu, da leti u nebesa? Možda ćemo se razbiti o zemlju, ali ti odbrojani dani leta s njim u oblake za mene je moja mala beskonačnost.

Ne znam koliko će trajati, par sati, nedelja ili možda meseci, znam da će vredeti.
Samo za njegove oči, samo za moje. Daleko od tudjih.

A ona poruka? Ma stići će i ona, znam ja.

Autorka:  Iron Woman

Fotografije: favim.com