11 mar Javi se da pričamo

Nikada nisam bila od onih devojaka za kojima svi trče, na prvu loptu. Na drugu se, međutim, poneko i spopetlja i zapreti da se (čisto metaforički) preturi na mene. Ili na svoju pozadinu.

U čemu je štos? Obožavam da pričam, ali ne volim kliše razgovore: Ćao, odakle si, šta radiš, čime se baviš, imaš li dečka, imaš li ljubimca, živiš li sama, kuvaš li sama, hoćeš da se smuvamo.Volim da intrigiram i impresioniram. Rečima bar, kad već Majka priroda nije bila darežljiva kad su se delile obline.

Trudim se da vodim razgovore vredne pamćenja. Ne kažem ja ništa preterano inteligentno ili dubokoumno, mada svakako koristim to što sam pomalo načitana. U svakom slučaju, ništa lepše od otkačenog razgovora. Interesantnog. Duhovitog. Neuobičajenog. Posvećujem sagovornicima pažnju i žongliram rečima u pokušaju da ih nasmejem ili zaprepastim. Zavisi od prilike. Znaš, kad vidim da me se neko setio, udostojio me svog javljanja ili poziva na kafu, ja se i potrudim da mu priredim nešto suludo. Mislim, kad sam raspoložena.

Zovite to ličnom predstavom, maskiranjem kompleksa, foliranjem. Ja to zovem umetničkom slobodom. Da se ne lažemo, nisam ja zaista prava umetnica, ali kada tako nešto radim, ljudi ozbiljno istripuju sledeće – ili sam ludača, ili  umetnica. Ili oboje. Inače je to i jako dobar način da proverim kompatibilnost sa sagovornikom, a da ne budem provaljena – jer je on zauzet razmišljajući o istinitosti stvari koje govorim. Ili se prenerazi, ili se nasmeje, ali mi da vremena da ga malo proučim.

Kao, na primer, ono jednom…

– Ćao! Rekla si da ćeš doći u suknji.

– Pokvario mi se epilator.

– … Ti si baš neposredna.

– Pa ne, nisam htela da u startu pomisliš da sam pripadnica nekog feminističkog pokreta koji podržava žene u nedepiliranju. Mislim, nije da nisam, nije ni da jesam, ali ima vremena i za to. Hehe.

– … Hoćemo na žurku u subotu?

– Ne znam. Potpuno sam asocijalna, mucam kad pričam sa nepoznatim ljudima i hvata me panika kad vidim da se svi znaju međusobno a ja ne znam nikog.

Posle ovakve rečenice, dva su moguća rešenja.

Prvo je da taj sagovornik već prelazi ulicu, zove taksi, ulazi u njega i telefonom okreće ortaka da mu kaže: Brate, znaš kakva me ludača startovala, dok ja stojim, i gledam, i razmišljam, i još uvek ne znam šta mu se desilo i šta ima protiv asocijalnih žena sa pokvarenim epilatorima.

Drugo moguće rešenje je da je sve shvatio kao šalu, pa ću uz kafu imati priliku da probam da se predstavim i kao normalna osoba.

Ako se u međuvremenu ispostavi da smo potencijalno kompatibilni (a velike su šanse da hoće, kad je već istrpeo suludu konverzacijsku uvertiru a da nije uhvatio štraftu), zaista ću probati da se predstavim kao normalna osoba. Što u krajnjem slučaju ponekad i jesam. Ako je, s druge strane, još gori od mene te ustanovim da depilira leđa i obrve, ili govori „jel si“ umesto „jesi li“, tu nam je kraj i podići ću nogavice svojih farmerki da se uveri da sam bila ozbiljna.

Hej.

Šalim se samo.

Javi se da pričamo.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografije: favim.com