16 maj Jato papirnih ždralova

Miris hladnih dlanova nakuplja se u njenim nozdrvama. Sićušne bore pojavljuju se kraj usana i razvlače ih u osmeh. Stekla je neverovatnu veštinu na akademskim pozornicama, stotinu žena počiva na njenim šakama. Decenije krhkih žena, decenije jedinstvenih priča maestralnih tvoraca smenjivale su se na njenom licu. Uzela je parče vazduha i nesebično izdahnula reč, a ona je uzletela sa njenog jezika poput ždrala, dugovečne ptice koja se nastanila na temenima nemih ljudi. Guste suze iscrtavaju slane meandre na obrazima, ždralovi plešu na temenima… Udiše vazduh, izdiše reči, posmatra svoja pluća na razgolićenim daskama- udah, izdah, udah, izdah.

Udomila je Juliju i zaigrala na balkonu Kapuletija, paperjasta kosa poigrava na veronskim vetrovima i skriva vrat uprljan usnama. Ispija otrov i napušta je u mauzoleju. Sirota devojka se budi, ali njeno zapomaganje nečujno je za ljubavnika i poslednji glas ispušta dok prislanja njegov bodež na grudi.

U tanušnom glasu rađa se Ofelija, razum je napušta i ona postaje danska reka, bešumna i smrtonosna, odnosi bolećivo telo, neostvareno i mlado. Melodija iz njenih grudi jenjava, a telo okruženo bulkama uliva se u smaragdno jezero na čijim obalama počiva ona…

Žizela, vazdušasto obličje čedne i neostvarene neveste, pleše na obodu šume, prizivajući lakome drvoseče u svoje smrtonosno naručje. Duhovi i silfide plešu, kradu živote muškaraca koji se spotiču i skončavaju u mukama. Žizela iščezava i vazduh je iznova topao. Dah…

Margarita Gotje diše, njena tuberkulozna pluća grče se i opuštaju, bledunjava kurtizana posmatra svoje kamelije, svesna da joj se kraj bliži. Uvela pluća ne primaju miris razbokorenog cveća, a vazduh u prostoriji postaje težak i nepristupačan…

Udah, izdah, udah, izdah, žena doziva svoje ždralove, udiše ih sa temena nemih ljudi. Slani meandri nestaju u kratkim potezima mesnatih šaka. U njenim nozdrvama nakuplja se miris hladnih dlanova, suv poput baruta  iščekuje varnicu koja će pokrenuti odgovor.

Pucanj. Sićušne bore izranjaju iz dubina njene kože i razvlače usne u osmeh, drhtav i ponosan. Naklonjena siluetama koje se pridižu iz sedišta povlači se iza kulisa.

Neosvetljeni hodnici Srpskog narodnog pozorišta, mešavina znoja i umora, koraci u stešnjenom prostoru. Ulazi u garberobu i spira likove sa kože, pridiže se i posmatra vodu kako se obrušava u slivnik odnoseći decenijama oblikovane žene. Čitavo jato papirnih ždralova nadleće njeno teme. Spušta prekidač i dopušta da ih tama proguta.

Izlazi na stepenište i posmatra ljude u uljuljkanoj ponoćnoj atmosferi. Prelazeći trg, iščezava u telima koja žure niz promrzlu, čudesnu noć.

Autor: Marko Galić

Fotografije: meshack.com; deviantart.com