11 feb Izbeglica iz besmisla

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti…

Đole.

Pevač? Pesnik? Muzičar? Umetnik?  Kojim ga imenom nazvati? Koju mu titulu dodeliti? A da pritom, izbegnem kliše, nazivajući ga čovekom (znaš one – on je zaista veliki čovek – baljezgarije). Velika reč. Izlizana malčice. I baš zato što se danas ta reč olako upotrebljava, a još lakše pripisuje onima koji to nisu, odbijam da i njega ubacim u to šarenilo.

On zaslužuje više. Mnogo više. Koliko je vas, u ovom trenutku, klimnulo glavom, u znak odobravanja? Nebrojano mnogo, znam. To je ono što ga čini jedinstvenim i… Ah, nedostaju mi prave reči. Posebnim, drugačijim? Ma ne, suviše su to obične reči.

Iskra? Sitna reč, a ogromna reč. Odgovara. Nije mala stvar biti iskra u tuđim životima.

Postoje u nama neke neprevodive dubine. Postoje u nama neke stvari, neprevodive u reči, rekao bi.

Ipak, njegovi tekstovi, njegove reči su… Ma šta se ja uopšte trudim da vam približim osećaj. Osećaj se oseća. Onaj koji vam mogu doneti samo njegova muzika i tekstovi. Slušaš, tamo si, vidiš, gotovo da možeš da doživiš sve o čemu govori. E taj osećaj. A vidi, imaš onaj – znam o čemu pričaš – pogled! Ta ima nas, do vraga, ko zna koliko. Šta ti je moć iskre.

E zato je Đole jedan od, meni omiljenih, sanjara. Pripovedač. Emocija i reči oživitelj. Ponekad sapatnik, ponekad tešitelj, drug, nepopravljivi optimista, onaj koji vas razume, onaj koga razumete – zavisi od situacije kroz koju prolazite. Osmehomamljujuće neko stvorenje, čak i kada ste nakrivo nasađeni.

Ne daj bože da me neko priupita za najbolju mi njegovu pesmu. To bi, najverovatnije, izgledalo ovako:

Mhm, znaš koju volim? Onu – imaš li ikoga na svetu, ili bi sa mnom na put mogla, hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas(Olelole). Ili onu – i proturaju priče da sve curice liče, kad je čaša pri dnu(Ankica)… Te romantične, aha!

Isto i: Miholjsko leto, Slovenska (ja sam samo malo lud i zaljubljen), Stih na asfaltu, Nedostaje mi naša ljubav, i Ne volim januar (tih 206 korakaaaa…). I onu – Jedva da se sećam prvih 5-6 slova njenog imena (Otila), i – sve se veneeere pomere za jedno mesto naniže (Ljerka). Još i: sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh(Ognjena), a i – nije nesreća što me se ona ne seća, nesreća je što se ja nje sećam…na promaji žar malakše, ima l’ išta lakše neg’ obećatiiii? (Ljudmila). Da ne zaboravim i one – nekad tišina zna prepasti džina, kad ispusti krik…tnnn…da ti za rođendan ispiše sonet na komšijskom zidu…tnntnt..priznajem javno da se genijalno duuuriš(Jaroslava); model iz izloga, a cipele od preklane (Eleonora). Inače, kad sam bila mala, mislila sam da je preklana – neki materijal od kojeg se pravi obuća lošeg kvaliteta J. Još samo da spomenem i Provincijalku, i Dmol(ostala je knjiga sa par nepročitanih strana…) i Čovek za koga se udala Buba Erdeljan (…namignu mangupski – svi malo šaramo. Namignuh i ja, kao – naravno…). Dobro, stajem ovde! Te što pevaju o srećnim, ali i one o tužnim ljubavima, volEm.

Ali ne smem propustiti da spomenem i one duhovite, i smešne tekstove, poput: Ja vas, kanda, znam sa Štranda( andrak me je neki spop’o, uz vas bih se sebi dop’o…imali ste formu sasvim vitke kruške…šta da kažem, izvanredno); Baby blue; Citron pesma (kada nećeš mirnim putom, primoran sam citron žutom, da ti svoje emmmmocije otkrijem). Joj da, i Namćor.

Ništa manje duhovite nisu i one koje govore o nekim drugim vremenima, na šaljiv, ili opravdano – ne baš tako šaljiv način. Uticaj rođaka na moj životni put, Nikad kao Bane,  Soliter, Blues mutne vode, čuveni Geda, Kere varošanke… Politika političarima, i zato mislim da su ove pesme, više osvrt, subjektivni doživljaj jednog običnog čoveka – savremenika svih tih neslavnih dana. Nama, koji smo rođeni tokom, ili nakon svih tih događaja – ostaje po(r)uka, koju treba da prepoznamo – o jednom zdravom pristupu životu, koji ne podrazumeva da je normalna stvar biti žrtva sistema. Takve su i Plava balada, i Devedesete (počinje sa –  mi smo bar imali, pa ide – dali smo šansu da se ludilo ozvaniči, a sad smo prosto zgranuti, kao… a poenta je u – jednu ste mladost sludele, budite sretne, ako vam i strofu udele…). Ko nije čuo, neka posluša i Dođošku ( tu spominje odvažnog  Bilbo Baginsa, deco, ali ne, ne peva o gospodaru prstenova, mada ima veze sa gospodarskom moći); i Regrutersku (onu kad – život baš ne zna šta je dosta). Krivi smo mi – o nisu krivci, primitivci, što su pokupili mast. Korov nikne di god stigne. Ma, svaka njima čast…Otkud svi ti paraziti, što su nam zagustili? Nemoj stari moj, krivi smo mi, što smo ih pustili – pretty much sums up everything. Ja, luzer? – kaže – neko nad nama vrši oglede, hajde usudi se, pa pogledaj u poglede… ovde je osmeh-događaj (dragi moji, pesma je iz davne 1993. sad je 2014.  a nama je i dalje osmeh-događaj). Zato odvrnuti, na najjače, onu – Živeti slobodno, i mater vetru, dok je nama nas!

Uvek zelene, da ne zaboravim: Svirajte mi ’Jesen stiže, dunjo moja’, Neki novi klinci, Odlazi cirkus, Ne lomite mi bagrenje, Devojka sa čardaš nogama, Ringišpil, Priča o Vasi Ladačkom, Lepa protina kći… Mogu ovako u nedogled, staću.

To je ukratko, bilo to. Ukratkije nije moglo.

Ne mogu (kao i vi, najverovatnije) da se odlučim za omiljenu/najbolju. Dobra stvar je što i ne moramo da biramo.

I baš naiđem na ovo, pre neki dan , sasvim slučajno, a super će se uklopiti – There came a moment in the middle of the song, when we suddenly felt every heartbeat in the room, and after that, we never forgot we were part of something much bigger.

Zato Đorđe Balašević.

Autorka: Zvončica

Fotografije: indulgy.net, tekstovipesama.net