02 nov Iz dnevnika jedne gimnastičarke

Ni sama ne znam kako je sve počelo. Valjda kao što se i svaka ljubav događa. Spontano. Neočekivano. Eto baš tako.

Sećam se da sam te zime stalno išla na klizanje u Halu Pionir. I dok sam se tako jedne večeri vraćala kući i presabirala da li su mi sve stvari na broju, pogled mi je privukla jedna devojčica koja mi je išla u susret. Naizgled obična, ali bilo je nečega u njenoj pojavi što nije moglo da vas ostavi ravnodušnim. Išla je brade dovoljno podignute da istakne njenu gracioznost, tako da ste imali utisak kao da lebdi, a ponovo dovoljno spuštene da korača čvrsto po zemlji. Kosa joj je bila visoko podignuta u punđu, a preko ramena je nosila torbu iz koje su virili neki štapovi. Kasnije sam saznala da su to čunjevi. Poigravala se obručem koji se presijavao u hiljade boja. Pratila sam je pogledom sve dok se njena silueta nije polako izgubila u jednom od ulaza u Halu Pionir.

Put do kuće mi nikad nije bio duži. Nisam mogla da izdržim da saopštim svojima najnoviju ideju. Uletela sam kao stampedo u kuću i s vrata usplahirano povikala da želim da budem gimnastičarka. Mama mi se samo blago nasmešila. Navikla je na moj nemiran duh i neutoljivu želju za nečim novim. Nije prošlo ni nedelju dana kada sam birala nazuvice za stopala za moj prvi trening.

Sve mi se činilo nestvarnim, a sve to nestvarno se stapalo u dve reči: ritmička gimnastika. Lepota pokreta. Trenutak kada su vam u ravnoteži telo, rekvizit i muzika. Naučila sam da izražavam osećanja i emocije kroz pokrete tela. To je bio momenat kada mi je gimnastika postala nešto više od razonode.

Treninzi su postajali ozbiljniji, bilo je dosta odricanja, ulaganja, suza, ali ništa od toga nije moglo da nadjača osećaj zadovoljstva nakon istih. Svaki trening je bio korak ka novom uspehu, novoj medalji, podsticaj da se neprestano usavršavaš i radiš na sebi. Nema bolje potvrde rada i truda do one kada nakon nastupa ugledate draga lica kako vam se smeše i kada se prolomi gromoglasan aplauz. Taj trenutak je samo vaš i niko vam ga ne može oduzeti.

Energija koja se širila našim klubom bila je neverovatna. Turneje, takmičenja, smeh, brige, radost… Bili smo prava porodica. Ona mnogobrojna. Sa svim kolenima i pokolenjima. Ona koja ne može da stane u kadar za jednu „porodičnu fotografiju“. Ona u kojoj postoji najomiljeniji rođak. Ali i ona u kojoj zaluta po koja crna ovca.

Prošlo je sedam godina od kada sam izašla iz sveta šarenih trikoa ukrašenih čipkom i perlicama, sveta satenskih mašni, baletanki i reflektora, ali me taj svet na neki način i dalje prati.

Ne paraj nosom oblake, jednom mi je baka rekla. Ako kako, odgovorila sam joj zbunjeno, kad sam ja gimnastičarka. Mene su naučili da uvek graciozno stojim na prstima, pa mora da mi je zbog toga i nos ostao tamo negde visoko.

Autorka: Anela Uzeirović

Izvori fotografija: tumblr.com, google.com