05 jan Ispovest još jednog ludaka

Od ranog jutra počinjem kovati planove.

Glas još nije izgubio jutarnju promuklost, a već imam isprogramiranih dvadesetak dana unapred.

Više od toga je previše, jer na duže ovde možeš samo da garantuješ ratu za kredit. Na dvadesetak godina. Ako ti se posreći i na dvadesetak godina posle svoje smrti, ako se ne zavadiš sa decom jer im nisi obezbedio bolju budućnost, pa pristanu da otplate tvojih monumentalnih dvadeset tri kvadrata. Ili ključeve polovnog automobila.

Štikliram raspored. Valjda ništa nisam zaboravila.

Neće me biti narednih dana, u gužvi sam, u haosu. Radim dva posla. Kako stižem? Pa stižem. Slabo spavam. Patim od nesanice. Ali dobro je. Ranije sam, kad me uhvati nesan, čitala knjige. Sad čitam oglase. Tražim i treći posao. Da se ne dosađujem.

Moram. Da zaradim. Ne zato što mi je sve malo. Nego je vreme da se odužim roditeljima što su me izdržavali sve ove godine. A najviše majci zemlji. Da joj obezbedim mirnu starost. Evo, recimo 30% od moje plate. Ne traži ona. Hoću da dam.

Prilično se potrudila da me izvede na put.

Kakav je taj put, to se ne pita.

Poklonu se u zube ne gleda, a ja držim do lepog ponašanja. Mentalitet. Kulturni identitet.

A i vreme je da naša majčica zemlja postane nečije dete. Zalazi u duboku starost, pa je vreme da podetinji, dok se ne raspadne od starosti, pa izrodi novu još manju dečicu. Naći ćemo i novog kuma da odabere lepše ime, možda ovo nije bilo dovoljno srećno izabrano.

A možemo i da glasamo. Iskustvo nam potvrđuje da sve što odabere većina, uvek je bolje.

Sve ćemo po protokolu. Predizborni marketing (marketing je ključ uspeha), pa onda tišina (jer i tiha voda breg roni), pa koga najviše puta zokruže.

Pa će biti valjda bolje.

Ujutru ne stižem da doručkujem. Samo crna kafa na prazan želudac. Što jača. U što većim količinama. Dok želudac ne počne da boli. Da ne mogu posle da se pravdam da sam čir dobila od sekiracije.

Kakva sekiracija. Najveći je problem kafa. I cigare, da.

Na more već godinama ne idem. Ne volim. A i ne volim da idem u inostranstvo, naročito ne kad u inostranstvu govore istim jezikom kojim i ja govorim.

Iz kuće izlazim uvek u poslednjem trenutku. Štikle ne nosim da bih mogla da trčim ako naiđe autobus ranije nego što očekujem. I stvari ne peglam jer će u autobusu biti dovoljno velika gužva da će se same ispeglati kad svi ti dobri ljudi počnu da prianjaju uz mene.

Stižem na posao. Ne razgovaram ni sa kim. Ne treba mešati privatni i profesionalni život. To je izgovor. Ali bolje to nego da priznam da nemam privatni život. I šta će mi? To bi mi bio samo dodatni trošak.

Više ne smeju da me pitaju kada ću da se udam i da mi sugerišu kako mi reproduktivnim organima ističe rok trajanja. Poslednji put sam imala takav napad histerije kad su započeli o mom biološkom satu da više ne smeju da me pitaju ni koliko je sati. Čak ni ako kasnim.

Mislim da veruju da krijem otpusnu listu i da krišom gutam pilule, ali neka ih. Bar sam se spasla od pitanja. I odgovaranja. Od ogovaranja nisam, ali od toga se niko ne spasava. To je egzistancijalni preduslov. Marketing je ključ uspeha.

U pauzi za ručak… nema pauze. Danas. Možda neki drugi dan. Neki drugi život. Šta sad! Treba održavati kondiciju. Biti spreman, to je sve.

Štikle ne nosim, kao što sam već rekla. Neko vreme sam pokušavala. A onda sam se zbog njih zaglavila na tramvajskim šinama i to baš kad sam pretrčavala van pešačkog, žureći na drugi posao. I kaznu su mi pisali. Policija uvek naiđe kad ne treba. Platila sam. Na greškama se uči. Još uvek prelazim van pešačkog, ali više ne nosim štikle.

Mada mi na drugom poslu govore da bi trebalo da počnem da bih izgledala ženstvenije. Kad sam već neprihvatljivo skratila kosu.  Žale se. Ali me trpe. Ne tražim povišicu. Ne tražim preko hleba pogače. Dobro je ako imam i za hleb. Život čine male stvari. Vekna hleba i osmeh kasirke. Osmeh uglavnom izostane. Ali ne mari. Ne smejem se ni ja.

Uveče kad stignem kući ne hranim mačku jer nemam mačku. I ne zalivam cveće. Jer nemam cveće. Proverim poštu i prebrojim neplaćene račune. Istuširam se i legnem. Neko vreme se pretvaram da spavam. Onda listam oglase. Kad mi dosadi, sednem i napišem jednu ovakvu ispovest i skontam da i nije sve tako loše.

Moglo bi biti i gore.

Pitanje je samo – kada će.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com