07 avg I šta sad?

Probudila sam se sa ovim pitanjem i započela svoj život ispočetka , život odraslog deteta.

Juče sam diplomirala. Juče je sve bilo drugačije.

Nakon što sam se ponosno kezila svima koji su prošli pored mene, pristupila sam obaveštavanju svojih najmilijih o svom  dostignuću. Priznajem, prvi put sam se osećala kao da sam nešto zaista važno završila, ali avaj, taj osećaj me je držao samo tog dana.

Naravno , kao i uvek, u svom stilu, nikome nisam rekla da idem da diplomiram.

Volim da imam svoje male tajne, šta ću.

 Nakon što se svečani trenutak okončao , prvo sam nazvala mamu koja je šest puta pala u nesvest , zatim me oterala u p.m i spustila mi slušalicu. Kada se malo sabrala nazvala me je opet i postavila mi 67 pitanja u sekundi, kako sam to mogla da joj uradim, da joj ne kažem da će njeno debelo mezimče da diplomira, naravno svi znamo da sam joj osujetila planove da zove svu moguću rodbinu na ispraćaj-doček kako god.

Ćale je kao i uvek, reagovao kao pravi car, čestitao mi , urlajući u slušalicu. Drago mi je da sam im ulepšala dan.

Naravno , bez rodbine nije moglo da prođe, tako da sam taj dan provela u radosti veselju, i pored čestitki, gratis sam dobila i njihove predloge i želje da…zna se šta žele babe i tetke svojim unukama u ranim tridesetim 🙂

Matora koka je ( konačno) diplomirala.

I šta sad? I šta sad?

Sve je počelo vrlo naivno, još u srednjoj školi, kada se profesorka oduševljavala mojim sastavima i iste čitala svima redom u školi. Pošto sam njenom krivicom otkrila svoj talenat za pisanje počela sam da se ložim , kao mlad majmun ili majmunica na čitanje&pisanje, tj.književnost i da uživam u svim njenim čarima.

Knjige sam zavolela još kao mala, a čitala sam dnevne novine sa pet godina, dok mi je komšiluk aplaudirao.

Eh, da je sve bar ostalo na tome, i da nisam upisala tu istu, prokletu književnost od koje smo moje kolege i ja dobili čir na želucu, poremećaj hormona, glavobolje i etiketu na kojoj je pisalo „ Izgubljen slučaj“ .

Svako je imao svoju „dijagnozu“.

Posle osam godina maltretiranja, borbe sa praistorijskim sistemom obrazovanja, 57645390 pročitanih knjiga, borbe sa micama ubicama, nabeđenim profesorima, ne želim više ni da nabrajam,( ko je studirao tamo, zna o čemu pričam, ko nije, ne vredi objašnjavati), dakle, posle osam godina bilo je vreme da se to okonča, a prašnjava poezija baci u đubre.

Reših da  ipak ne želim da završim u ludnici i  probam da uradim nešto sa svojim životom.

Na drugom fakultetu sam progledala, tamo sam upoznala T. T je bila jednako izgubljena kao i ja, odmah smo se prepoznale i počele da se družimo.

Stvorile smo svoj mali svet u furale svoju priču. Imale smo nekoliko izbora, još uvek ih imamo:

-Raditi od 9 do 5 ni za kakve pare i postati robot.

-Izmisliti vezu za posao ili se smuvati sa šefom i tako dobiti isti.

-Pokušati da nešto napraviš sam, makar za svoju dušu, ali avaj to za svoju dušu uglavnom ne plaća račune.

-Postati Copywriter i tako osrtvariti svoj mali veliki san.

Pitanja se još uvek nameću i opsedaju uglavnom uz prvu jutarnju kafu, ili u sitne sate.

Ona ti se vrzmaju po glavi, dok radiš neki glup posao da bi imao para da preživiš.

-„I šta ćeš sad?“

-„Nemam pojma“

Ipak neki planovi uvek postoje, možda jednostavno treba raditi ono što si oduvek želeo, samo da je malo više vremena.

 Uvek pokušavaš iznova.

Za početak T. i ja imamo svoje planove…

Hvala T. što si me vratila pisanju.

 Autorka: Milja Stanković

Fotografije: favim.com