03 jan HRPA NERVOZE

Počinjem da ne volim sebe.

Kada mi je glava prepuna informacija,

od najsitnije stvari na svetu, nebitne stvari,

sve do one najveće, najvrednije.

Lenj sam po običaju, sve me mrzi, sve mrzim.

Nacilja me neka nervoza pa opali pravo u ovu moju glavudžu.

Ni ćorava baba me ne bi promašila papučom.

Počinjem da ne volim sebe,

baš tog trenutka kada pomislim na tebe.

Šaltam kanale, politika, farma, debili…

I nervozan sam, kao da me ceo svet jebe.

Počinjem da lajem, psujem, besnim…

pa što pre bolje ovu glavudžu u krevet smestim.

Zaspim istog trenutka,

al’ hop.. tu je san, tu si ti,mali pas,

Pakica.

Gomila nebitnih ljudi oko nas,   

a opet samo nas dvoje.

Probudim se nervozan,      

počinjem da ne volim sebe.

Neću da te sanjam,                    

nisi tu,

pusti me,

„mogu“ i bez tebe.

Opet zaspim,

sanjam te.

Dešavalo se tri puta i svaki put bilo je drugačije.

Svaki naredni put kada bih zaspao,

trudio bih se da te ne sanjam.

A kad te sanjam,

ni jednog trenutka nisam želeo da se probudim.

To sam ja, hrpa nervoze

Bela vrana generacije…

Prepuštam se svemu,

životu…

Puštam da me ljubav izjeda

kao najgora vrsta raka…

… i zato više ne volim sebe.

Autor: Saša Stankov

Fotografija: favim.com