03 maj HRONIČNA LJUBAV

Nekad se natpevavala s devojkama za njegovu naklonost. Je li to i dalje onaj čovek zbog koga se noćima prevrtala u postelji od nesanice, sve dok joj najzad nije zavirio pod suknju i prevrnuo je onako kako dolikuje? Imao je krupne i snažne šake drvoseče i odmeren pokret  učenog stolara. Je li to i dalje taj isti čovek? Ono što je ostalo od njega.

– Dušane! – grakne povremeno iz dosade. – Spavaš li?

– Aaaa? – оdazove joj se nevoljno. – Spavam.

 – Vidim ja – odmahne mu štakom kao krilom – ne žmuri, a spava.

Ako ne spava, ćuti ili psuje. Svetu neđelju ili sunce žarko, a ponekad oplete i po bogomaterama. Inače uopšte nije prek čovek, naprotiv. Dobar kao prepečen hleb: tvrdokoran, a mek iznutra. Iznuren je muškim problemima koji se ne daju imenovati. Leži na najlonu umesto platnene posteljine. Nekad je gromoglasno spavao, jer valjalo je izduvati naporan dan iz sebe – sad više nema šta.

Gleda ga i s odobravanjem klimne. Dobro je odabrala. Pesmom. Dok je još bila kod oca u kući, kad god bi im konj zalutao u polju, od sve su dece baš nju slali da ga pronađe i vrati na imanje. Pesmom bi ga navabila. Kako je znala s konjem, tako je umela  i s muškarcima.

– Pjevati i raditi, to je sve što sam znala! Raditi pevajući. Udarnički je radila, što se nekad overavalo značkom i podizalo cenu udavači. – Imala sam bogme udvarača, ne zna im se broj.

Dobro im se i uskraćivala. U ono vreme žena ne bi legla sa svakim ko joj obezbedi dobar zalogaj. Bar ne svaka žena; bar ne ova raspevana baba. – A šta ćeš, drukčije vrijeme bilo…! Znatno drukčije: beležio se datum kad se oteli krava (po nadležnom svecu makar), ali ne i kada se rodi žensko (nenadležno) dete. Ona je rodila dve kao nijednu; a za treće je znala da će ispasti kako treba. – Da izvineš, snajka, ti jope zanijela žensko? Pomakni se s mjesta, nesrećo! Čuj, takvom se kletvom drznuti na trudnicu…! C-c-c! Coktalo ti, dabogda, sve muško u kući i stoka ti natraške ‘odala! Ma, otac ti umro dabogda! Od te potonje obično strada prvi komšija ili ne-daj-ti-bože kum, jer krajnje su neprecizne te strele u kletvama. – Da izvineš ti, ovo će biti muško il’ ga biti neće! I bilo je. – A kako sam znala – znala sam! Lako sam ga nosila. Visoko. Drukčije. Nji’ dvije kad sam nosila, kako šta pojedem – sve ispovratim! S njim ništa, nikakve muke! Sve sam mogla. Muško! Sami Dule i ja bili u kući kad sam rađala. Dušaneee, jope spavaš? Spavaj, naspav’o se dabogda!

A dobar je Dule. Ili bar ono što joj je od njega ostalo. – Triput smo iz nule počinjali! Prvi put jer su rođeni u sirotinji; drugi put  kad se zaratilo (a taman se obogatilo!); i treći, kad su se vratili iz izgnanstva svojoj opustošenoj kući. Svaki put Dule joj je deljao čuda u drvetu. – Lijepo smo živili. Samo sad ova staros’… Teža od rata i lakša u ljubavi. Ljubav u doba reumatizma i nevolje s prostatom. Ljubav posle smrti odrasle ćerke. I jedna unuka zamalo da im umre, oni nikako. – Nije vrag htio da nas uzme! Ljubav. Ima li joj jačeg dokaza nego kad dvoje podele jedan par (svoje)ručno rezbarenih štaka?

Autorka: Marijana Čanak

Fotografija: favim.com