19 jun Hodos(v)et

Jučerašnji hod kroz Miše Dimitrijevića bio je pretres jednog dela života koji se odvijao u meni, unutar mene.

Novi Sad, pa kažu Katedrala, Dunavski park, Zmaj Jovina, druge centralne ulice i prostorne odrednice. Ne. Ulica Miše Dimitrijevića, duga ulica, nebitno hodio li njome hitrohodom ili otežanim nogu-pred-nogu.

Ulica koja je odnegovala boje starog života. Sećanja, u stvari.

Odlasci do grada, do stanice, do Bulevara. Dolasci iz grada, sa Bulevara iz centra. Praskozorja, sparna popodneva, ukapljene zime (odenute u kapu). Živi smehovi. Unezverene suze. Prašina na putu.

Vožnja na rudi od bicikla u kasni sat. Posvađani ućutkani hodovi. Razgalamljena šetnja. Stidljivo koračanje okrečeno smehom i sporim hodom, ne bi li šetnja trajala što duže. Usred noćnog povratka, zaigrano kolo, iz pošalice nasred puta ove ulice. Kikotanje uz interne razgovore. Mamurna ili podnapita kretanja ka kući iz grada. Naklonost i strah. Zastakljene misli u dvojini, jednini, u grupi. Najviše otkucanih: Imalihleba, stižemnakafu/čaj, tusamzaminut/pet/deset i trebalineštoizprodavnice.

Poluizgorena leđa, sparina povečerja, dugohod kratkotrajni ulicom Miše Dimitrijevića mirisao je na komad odživljenog života i na svest koliko me je Novi Sad voleo i boleo.

I koliko je to neprolazno, dugovečno i golicavo, kao jedna naizgled obična šetnja kroz naizgled usputnu ulicu.

Ovo je samo moja priča. S tom ulicom priče živi toliko njih.

Oslušnite (sebe.nas.njih).

Autorka: Aleksandra Idvorjan

Fotografije:  favim.com