24 mar Hajde da pišemo pisma!

Znate, shvatila sam. Shvatila sam u čemu je problem. Nisu krivi dečaci. Dečaci su najmanje krivi. Mislim da se dečaci ne menjaju i da su današnji dečaci jako slični onima koji su postojali pre dvadeset, pedeset, sedamdeset i sto godina. Mi, devojčice, sa druge strane, potpuno smo odlepile. Uhvatilo nas neko ludilo. Dobro, ne sve nas, ali većinu.

Kada ste poslednji put napisali pismo? Pravo pravcato pismo sa sve poštanskom markom i poslali ga negde daleko da nekome izmamite osmeh? Kada ste poslednji put videli rukopis neke drage osobe, tih nekoliko reči upućenih vama, nepravilnim pisanim slovima? Plašim se, kad bih to i uradila, da bi mi umesto adekvatnog odgovora, stigla poruka na fejsu sa ogromnim stikerom kučeta sa srcem i nekom lažno njanjavom izjavom: „Ijaao, pa baš si me iznenadila.“

Pa, majku mu staru, iznenadi i ti mene!

Mislim da se dečaci plaše da iznenade. Ili jednostavno više ne znaju kako. I razumem vas, stvarno. Na trenutak, koračajući ulicom, pokušam da razmišljam kao dečak, i zaista, kako i da se ne plaše. Ovamo žuti fluorescentni špicasti nokti kojima bi komotno mogle da počine ozbiljno kriminalno delo; onamo kosa sa pramenovima u petsto šesnaest nijansi; pa patike na štiklu, pa noutbuk u blago povijenoj ruci na koju je okačena i torba, i sve to uz pogled: „Nikad ti mene nećeš zaslužiti, momak, džabe gledaš.“ I tako smo došli do istine, što bi rekao Sunđer Bob.

– Jesi ti nju smuvao?

– Nisam, ona je mene.

– A ti si pristao, jer misliš da bolje ne zaslužuješ i da ti je ona možda jedina šansa da uopšte imaš devojku…

– Hvala, crkla.

Moja sasvim slučajna teorija ispostavila se kao tačna. U gomili slučajeva. I tako se vraćam na konstataciju sa početka: dečaci se ne menjaju. Oni oduvek žele nešto nežno, krhko i blesavo što će moći da štite, a što će se povremeno naduriti i dići nosić jer želi da bude shvaćeno ozbiljno. Ma šta vam pričali, muškarci su za to rođeni. To što su u navali ženskog (lažnog) samopouzdanja i hirovitosti prestali da traže ono što žele, ne znači da su oduševljeni onime što imaju. Što bi rekao jedan blesavi dečak, nekad moraš da se zadovoljiš domaćom pastrmkom iako bi najradije upecao kalifornijsku.

S druge strane, kad devojčice počnu da glume kako su snažne i opasne i kako im niko ne treba, dečaci se povuku, i onda devojčice kažu kako su dečaci danas spetljani i glupaci. A nisu! Počinjena je ogromna nepravda i izvinjavam se feministkinjama, ali ovo što se dešava nije u redu, i to pre svega, prema dečacima!

Stoga, devojčice, skinite maske koje vam je nametnula ideologija ženskih časopisa i kojekakvih rijaliti zvezda. Skinite šminku, preskočite solarijum i slobodno pojedite taj čokoladni kolačić ponekad. Ne plašite se da budete slatke flafičaste damice koje sanjaju prava pisma sa poštanskom markicom i nekog ko će ih voleti i bez veštačkih trepavica, veštačkih noktiju, usana i grudi, jer na kraju dana, kad ostanete same sa sobom i svojim „nadogradnjama“, sasvim sigurno i same znate da to nije ono za šta se živi. Da je život nešto više od umetaka, dodataka i šljokica.

Hajde da pišemo pisma!

Milica Stanisavljević

Fotografije: favim.com