23 nov Fragmenti šupljih dana (prvi deo)

… telefon je zazvonio i dvadeseti put pre nego što sam podigao slušalicu.

Bio sam još uvek razbijen od sinoćnih terevenki.

Organizam me je preklinjao za još tri sata sna, minimum!

– Halo – uspeo sam da promrmljam.

– Braateee – urlao je Goksi sa druge strane žice – ponovo sam ga video sinoć!

– Koga si to video, brate?

– Kako koga?! Pa Njega, Boga, jebote!

– Brate, opet si radio eside, a?

Usledila je jednominutna tišina.

– Pa, jesam, brate, ali to nije bitno! Bitno je da sam ga VI-DE-O!

Goksi je urlao kao da ga kolju, naglašavajući svaki slog.

Bio sam prokleto ponosan. Moj ortak Goksi je bio trinaesti apostol.

– I kakav je, je l’ bio ljubazan?

– Samo me ti zajebavaj, gorećeš u paklu, da znaš! Srediću ti preko veze!

Goksi ne bi morao mnogo da se cima oko toga, mislim da mi već čuvaju jedno mesto dole.

– Hvala, brate, hvala što misliš na mene. Čuo sam da je pakao bolji od Ibice.

– Aha, nego slušaj – Goksijev glas se od urlanja pretvorio u šapat tako prirodno i nenadano da sam se, ozbiljno, malo isprepadao od te transformacije – je l’ možeš da dođeš malo kasnije do mene?

– Naravno da mogu.

– Super, imam neku travu, ti obezbedi neki alkohol, čekam te – prošaptao je glasom čoveka koji sprema državni udar i zalupio mi slušalicu.

Dobar je Goksi, malo nenormalan, ali u ovoj zemlji smo svi pomalo takvi. Ne krivim ga…

… unutra je bilo zagušljivo kao u Hirošimi.

Goksi je sedeo zavaljen u svojoj omiljenoj fotelji sa, sudeći po njegovom blaženom licu, trećim dzointom u ustima. Gledao je „Samuraja Džeka” na Kartun netvorku, televizor je bio utišan do kraja, ali je zato njegov muzički stub iz doba neolita bio pojačan do daske, iz zvučnika je izbijalo neko elektronsko smaranje.

– Ej, mogao bi malo da proluftiraš gajbu, brate.

– Aaa? Štooo?

– Pa je l’ osećaš koliko smrdi?

Pogledao me je nadrkano kao da sam mu silovao roditelje i zapalio selo.

– Nemoj više nikad, ali nikad, da ti se desi da u mojoj kući kažeš kako trava smrdi! Ovo je, bre, jebeni epikurejski hram! A miris trave je najlepši miris na svetu – onda se nacerio kao čovek koji je u poslednjem trenutku pronašao neko skrovito mesto i izbegao da se usere u gaće – naravno, posle mirisa babunove guzice…

… moj mozak više nije mogao da registruje protok vremena. Vreme je stalo. Kombinacija dobre trave i lošeg alkohola je bila ta magična formula koja je lomila satove, nevidljiva kandža koja je zavrtala šije onim dosadnim, drvenim „ku-ku” ptičicama. Svi problemi i sva sranja ovoga sveta, svi  ljudi koji ih prave pa beže od njih, sve nesrećne ljubavi, sva nadanja i sve želje, svi strahovi, sve težnje… sve je to nestalo ili je jednostavno prestalo da bude važno. Ceo svet se degradirao u Goksijevu sobu, kosmos je napokon postao merljiv: kosmos = 36 metara kvadratnih.

Ajnštajn bi bio ponosan na mene.

Goksi i ja smo bili ono Apsolutno Biće filozofa, jedini ljudi koji su preživeli veliku katastrofu koja je zadesila Zemlju iz SF romana i filmova, prvi ljudi iz judeo-hrišćanske mitologije… jebote, zamisli, Goksi i ja kao Adam i Eva, ili još bolje – Adam i Steva, što da ne? Ja ionako volim da jedem jabuke.

Jedini zvuk koji je ubijao tišinu bio je Goksijev iritirajući smeh kroz koji se probijao, njegov glas koji je mogao da stvara planete: „Neka bude smora!”, i bi smora. Definitivno bi smora!

Goksi je brbljao kao navijen. Pretvorio se u jedno veliko pričanje, pričanje, pričanje, smeh, histerični smeh, pričanje…

Pričao mi je o svom prošlom životu, o svom sadašnjem životu, o svom budućem životu, o svom mogućem životu, o svom sledećem životu… U mojim ušima su bujale i preplitale se sve moguće i nemoguće Goksijeve egzistencije. Goksi je kolao mojim venama, Goksi se kupao, zajedno sa ostacima hrane, u pivu koje se nalazilo u mojoj utrobi, Goksi je zaposeo celo moje telo kao neki zli duh… bio mi je potreban egzorcizam!

Više se nisam osećao kao Gospodar Univerzuma, nikako ne više…

… tripovao sam da je đavo najzad došao po svoje, tripovao sam da su me najzad stigle sve one godine opijanja i drogiranja, tripovao sam da sam umro i propao u obećani mi pakao. Goksi je bio moja večna kazna, sedeće tu i ubijaće me svojom pričom, lagano… a kada napokon umrem, vaskrsnuće me samo da bi me opet u grob oterao svojim brbljanjem, i tako u nedogled, opet i opet, „u vek i vekova, amin”, sve dok se moja jadna besmrtna duša ne ubuđa.

U poređenju sa tim, Sizifove i Tantalove muke, skupa, izgledale su mi primamljive kao letovanje na Jamajci.

Hteo sam da vrisnem, hteo sam da ga preklinjem za milost, poželeo sam da nestanem, poželeo sam da je moja keva izvršila abortus i da se nikada nisam ni rodio, poželeo sam da Goksi dobije rak grla, ali mi je onda kroz glavu prošla vizija u kojoj mi je Goksi, u crnom oklopu i glasom Darta Vejdera, rekao kako je on u stvari moj ćale, ćalac jebenog Mareta Skajvokera, i onda počeo da mi do najsitnijih detalja pripoveda kako je nekada davno seksualno opštio sa mojom mamom, i tako do duboko u noć, a naši džedajski mačevi su nam služili umesto fenjera… tako da sam tu poslednju želju momentalno skinuo sa svoje liste, koju bih poslao Deda Mrazu. Njom bi najverovatnije (tu mislim na svoju listu želja) taj stari smrad obrisao svoju debelu guzičetinu, verovatno zato što je odavno batalio da sa svojim magičnim irvasima leti našim sivim balkanskim nebom (nije bezbedno, poslednji put je Rudolfa crvenog nosića skenjao zalutali projektil), a još verovatnije zato što je matora drtina samo plod mašte nekog lika iz Koka-kole sa genijalnim osećajem za dobru reklamu.

Uuuu, dobra vutra, dobra, dobra! Možda previše dobra za moje zdravlje.

Kako nisam mogao da otvorim usta, koja su se zapekla kao Tutankamonova grobnica, mogao sam samo da maštam, ćutim i slušam Goksijevu odiseju. Više mi nije to toliko ni smetalo. Najgore je bilo prošlo, mogao sam da se nadam bezbednom prizemljenju. Na memoriji u mom mozgu odavno je bila upaljena lampica za „overload”, pa sam se samo nadao da će većina nebitnih informacija, koje mi je Goksi tako neumorno stavljao u glavu celo veče, sutra ispariti iz mog organizma zajedno sa drugim otrovima…

Autor: Darko Stanković

Fotografije: whicon.com, favim.com