11 jul Fosili

Ne mogu izmišljati više
mogu samo zamišljati
sanjati tokom dana
vučem se kroz javu
to je tako sporo
razvlačim se kao topljeni sir
dani se slepili jedan za drugi
ne znam koliko ima sati
ni koji je datum
znam samo koje je godišnje doba
jer prži Sunce
mnogo se znojim
sve je zrelo i živo
miriše ljubav okolo pretpostavljam
zapušen mi je nos
davim se u bujici obaveza i moranja
pa držim dah.

Stekao sam utisak
da su svi kao mali
znali šta će biti kad odrastu
ja nisam želeo da odrastem
nisam želeo da pronalazim sebi posao
nisam želeo da postanem policajac
ni vojnik ni vatrogasac
ni sportista ni radnik
želeo sam da pronalazim dinosauruse
antičke gradove
obilazim lokalitete
slagali su me
rekli ti si samo dete
sve što je postojalo već je neko iskopao
nađi hobi
skupljaj magnete.
Dok su nastavnici
po tabli pisali kredom
želeo sam da se zanimam
jurom i kredom
dobio sam batine od roditelja
kad sam četkicama za vodene boje
i za zube
kopao kravlje kosti na livadi
misleći da je to biće iz reda
sauropoda.

Stekao sam utisak
da su svi srećni
na fotografijama se smeju
slagali su me
rekli mi
baš sam srećan
baš sam srećna
ti se stalno žališ
budi srećan, nasmej se
putuj
nikad bliži nam nisu bili Pariz
Lisabon, Moskva.
Stekao sam utisak
da su putovanja besplatna
glavom mi je onda
zvonio glas mog ćaleta
ništa na ovom svetu nije besplatno.
Nikad nisam potpuno odrastao
skoro sam dva metra porastao
nikad nisam leteo
plašim se visine
nikad nisam plovio
plašim se otvorenog mora, dubine
duža putovanja ne mogu da presedim
ukoče mi se noge.
Ne umem da se smejem
fotoaparatima, kamerama
telefonima
to su neživi objekti.
Umem da se smejem sa ljudima.

Nisam ja više dečak
samo sam često neodgovoran
ponekad nezreo
ostali su mi
poneki praistorijski strahovi.
Ljubav i sreća mi se fosilizovali
ostali u kamenju
koje sam bacao u zelenu reku
sa drugovima
u zamkama koje smo pravili
oko kolibe u šumici mog naselja.
Ostali izgovoreni u rupu, u snegu
kada smo se jedna devojčica i ja
prvi put poljubili
onda tu tajnu zakopali.

Kad svi odlete
otplove, otputuju
doneće mi magnete
fotografije sa dalekih mora
iz šuma, sa planina, reka
kao da ovde nema toga
kao da ovde ne možeš da se smeješ
budeš srećan
da osetiš ljubav
kao miris iz pekare u zoru
pa moraš da je tražiš tako daleko.

Jednog dana desiće se smak sveta
kada mi se komšija u zgradi javi
i upita me kako sam
ili mi kaže kako je njegovoj deci
u zemljama sveta
reći ću mu da dan uopšte nije dobar
većina dana nije
onda ih prespavam
ili ih propustim ćutanjem u sobi.
Reći ću mu da nikada neću videti
Persepolj, Kartaginu, Mikenu
svi će me ostaviti samog
kao i do sada
ja ću da im mašem.
Kad odu u svoje izmišljotine
ja ću ostati ovde
da iskopavam fosile.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: weheartit.com