25 feb FENSI priča

Mislim da ću da padnem sa ove stene. O ne! Padam! Neee! Budim se besna – kako, bre, opet ovaj glupi san? Neko mi je nešto mađijao, sto posto! Moraću da kontaktiram svog gurua i astrologa. A bogami, i baba Krstaju. Još jedan u nizu onih kretenskih… Onih… Kad padaš… Gde mi je mobilni telefon? Ne mogu sad da ustajem… Ovako ću da leškarim u krevetu. Posle ću da zovem. Bože! Sve to rade oni ljubomorni stvorovi! Likuju čak i ako vide da mi je pukao nokat. Kao da nisu čuli za korekciju. Seljačine. „Drop dead!“

 Uključujem TV i vrtim kanale. U sebi mrmljam: „Boring, boring, boring”, dok šaltujem sa jednog na drugi. Nalazim muzički kanal i uzimam knjigu sa police. „Besnilo” – Pekić. Fantastičan roman. Vrtim pramen kose u ruci i čujem pesmu koju odavno nisam slušala… „Faith no more” – „Easy“… Ona mi na sekund odvlači pažnju, vraća me u prošlost i u sećanje priziva događaj koji je bio veoma upečatljiv. Smeškam se šeretski, kao da sam zeznula samog đavola. Ili koketiram sa prošlošću. To traje nekih par minuta i opet se vraćam čitanju. Mama otvara vrata sobe: „Probudila si se? Da stavim kaficu?“ Ja konačno sedam na ivicu kreveta i obuvam svoje ogromne roze patofne u obliku kučića i nekako se odvučem u kupatilo. Sedam na ivicu kade dok perem zube i krajičkom oka posmatram svoj odraz u ogledalu. Vidim sebe preplanulu od veštačkog sunca, sa zelenim sočivima i gipkim telom, duge crne kose, koja, by the way, treba malo da se skrati. Što volim kad sam ovako u ovom pufnastom bademantilu. Narcisoidno piljim u sebe dok se češljam i nakratko razmišljam o prethodnoj noći. Bože, kako su mi samo dosadili klubovi i jedne te iste njuške. Gradski frajeri. Pozeri. Ulazim, gledam sve te naložene fensi likove. Koji fensi? Dno! Ne smem ni da razmišljam. Odmah me zaboli glava. Kako sad ti njima da objasniš da pored lepote i zgodnoće imaš i suštinu… Ma jbt, nikako. To su sve bolidi. Jebe se njima za tvoju suštinu. Zurim besno na trenutak i mislim: „Ma ko šiša bolide.” Onda vrtim bivše… Čoveče, bašta svakojakih primeraka. Najbolji si bio ti sinoć kada si mi doneo cveće. Ja ne volim cveće. Nije da ne volim, nego više volim parfem. Ili knjigu. Ili nešto konkretno… Džip. Ha-ha. Cveće mi uvene, kao i ti, za nekoliko dana. To se i desilo. Ha-ha, uvenuo si. Sparušio se. Opalo ti je lišće. Ha-ha. Sačuvaj bože, šta mi je od jutros? Ne znam ni zašto sam ti poslala SMS. Sad bih sebi opalila šamarčinu. Nisi ti za mene. Nisam ni ja za tebe. Stavi svoje cveće… znaš gde! E, tako… I oni bolidi iz kluba su bolji od tebe! Ju! Nije valjda da mi ovo štrči dlaka iz nosa? Gde su mi makazice? Ne mogu da verujem!

„Hoćeš li skoro iz kupatila? Ohladila ti se kafa skroz.“

Konačno glas razuma. Izlazim iz kupatila i prolazim pored ogromnog ogledala u antreu. Poziram kao da radim fotosešn za „Vog“. Podižem kosu, pućim usne… Bože… Kako je moguće da mene neko ne voli? Mama se smeje i kaže: „Opet si u fazi obožavanja sebe?“

Smejem se i kažem: „Uvek!“

„Opet si dobila cveće? Baš je lepo… Ti voliš ruže.“

„Volim, ali njegove mrzim. A on kao da je znao, ubo je i boju. Bordo. Najlepše su. Seljačina jedna!“

„Ako je seljačina, zašto kontaktiraš sa njim?“

„Zato što sam sujetna.“

„Ili zaljubljena?“

„Ja? Zaljubljena? U idiota? Bože mama, presešće mi ovo jutro. A i ti, stvarno… Zadrži te ruže ako ti se toliko dopadaju. I posle ih besi naopačke, suši na terasi i čuvaj… Samo ih meni skloni s očiju.“

„Zvoni ti mobilni… Hoćeš mama da ti donese?“

„Ma jok, uživaj… Halo, draga… Tu sam, neee pitaaaj. Kod kuće sam, pijem kafu sa mamom. Aha. Ne pitaj, sinoć ludilo. Ekstra mesto, ekstra frajeri. Šteta što nisi bila. Sve zvučna imena. Ma ne zezam, ozbiljno. Šta? Pa da, nisi nikako mogla ako si mešala antidepresive i mentol koktelčić. Ha-ha. Ludačo moja! Ko? A on… Ma, pusti ga… Poslao mi je SMS da se vidimo, ja jedva prihvatila… nije mi se išlo iz kluba… Znaš, ipak face i sve ful… Ali, on zapeo, kaooo da se mazimo malo… Pitam ga – ma gde gori i to… Šta ćeš, odlepio za mnom, bilo mi ga onako žao. Došao ispred kluba i kupio mi parfem… Da, da, onaj što sam želela. Najnoviji. Limited edition. Da poludiš, ne mogu da ga otkačim. Aha. Evo mama ga baš miriše, kaže da je fensifensi. Rekla sam da više ne dolazi. Da ne pravi sačekuše po gradu. Da sam ga stavila na ’erase’… Videla sam mu suze u očima, ali izdržao je. Ispao je muškarac. Ipak. Kad da dođem i gde? Koji splav kod Juge? Hajde, može. Vidimo se, draga. Jedva čekam! I ja tebe. Ljubljub.“

Moja majka gleda zaprepašćeno u mene čudeći se lakoći sa kojom krojim i izgovaram novu verziju priče… Kaže mi: „U bre, ala lažeš… Provaliće te.“

„Ko da me provali? Ova glupača? Ja sam za nju Tesla, Ajnštajn i Njutn u jednom. Od nje je i Lajka pametnija – ne budi naivna.“

„Zašto onda gubiš vreme sa takvim ljudima?“

„U ovim godinama je poenta gubiti vreme… Sa svakakvim ljudima…“

„A ti momci?“

„Nisu važni momci, važni su novci.“

Umirem od smeha, vidim da njoj baš i nije smešno. Pita me zabrinuto:

„A gde je tu srce?“

„U grudima. Samo tvoje. Bez mogućnosti poklanjanja.“

„Nisam te tako vaspitala.“

„Nisi. Sama sam se tako vaspitala.“

„Zašto?“

„Tako je lakše.“ Osmehujem se, ali me malo peku oči. Ipak, vešta sam u svemu, pa i u izvrtanju trenutka. Okrećem šoljicu i kažem: „’Ajd’ sad da te vidim, koje mi prognoze daješ?“

I kreće umiranje od smeha zbog lupetarija iz obe šolje. Ali, to je naše. Jedinstveno. To.

Tog popodneva sam se namontirala, sela u svoju limuzinu i otplovila na Amforu. Bio je sunčan, fenomenalan dan. Patke su se kupale u reci u kojoj su plutale i neke daske, plastične kese i kante. Pričale smo svoje priče uglas i kikotale se, zavodeći možda i te patke. Od naših izukrštanih parfema konobar se zanosio u stranu… Ili je to bilo zato što je reka imala svoj odnos prema nama… beogradskim fensi, urbanim ribama. Odlutala sam odjednom razmišljajući koja će kako da završi i sa kim… I sve smo dobro završile. Uspešno razvedene. Šta znači „uspešno razveden”? Bože, draga! Pa to znači da si ga ojadila i da ne moraš da se patiš po javnim preduzećima, jer si obezbeđena sa privatnom firmom, ponekim stanom i makar jednim automobilom. Uz tendenciju da se kupi novi, za dobrobit deteta.

Danas, kada se setim tog jednog od mnogobrojnih dana samoljublja, narcisoidnosti, laži, mirisa i nekog ludačkog šarenila, dvostruko uživam jer znam da samo kroz sećanje mogu da proživim stvari koje vi, današnje fensice, možete samo da sanjate. Moj moto je bio i ostao: „Jednom riba, zauvek riba.” Ćao-ćao, draga! Želim ti puno uspeha u tvom lovu.

Dok mama čuva unuče, ja vrckam svoju čvrstu guzu u salonima i teretanama. Tražim novu epizodu u svom životnom serijalu. Malo mi je jedan lokal. A i đžipovi izlaze, samo ih štancuju. Koga je briga šta će svet da kaže, moj život je u rukama proverenih ljudi – baba Krstaje, astrologa Nade, gurua Tioa i mame kao glavnog i odgovornog čitača iz prevrnute šoljice. Sve šljaka besprekorno.

Zapamti, draga – ruže su za početnice.

Kiss.

 Autorka: Sandra Hristov Tomić

Fotografije: favim.com