27 okt Exit

Posmatram kroz prozor kišne oblake koji se vuku sa Trebevića. Na trenutak mi se učini da kroz vetar koji duva  pored Miljacke čujem glasove, ali  se prenem i povratim iz ludila koje me obuzima.  Majka je  povukla sve moguće veze da me izvuče iz ludnice i uspela je. Sedim sam u sobi i gledam  u sumorno sarajevsko  jesenje nebo.

 Ponekad poželim da čujem makar smeh , ali to je prolazna želja. Istina je da me zvuk plaši, i da mi tišina prija. Zavoleo sam tišinu.

A sve je počelo jednog julskog jutra, kada sam seo da popijem kafu sa majkom pred put.

,,Ne idi .‘’ rekla je , bez okolišanja. Takva je bila stara Razija. Što na umu, to na drumu. Trebalo je da je poslušam, ali tada sam njena upozorenja smatrao dosadnim popovanjem.

,,Daj, nećemo valjda ponovo sve ispočetka?’’ rekao sam. ,,Ne idem u Afganistan, već u komšiluk. ‘’

,,Esade, ti znaš šta se tamo dešavalo u drugom ratu za Kosovo. Amerikanci su bacali psiho-bombe. Priča se da su koristili i još gore stvari. Mutacije … ‘’

,, To su budalaštine ‘’, odmahnuh rukom. ,,Nemam naročito dobro mišljenje o Amerikancima, ali znaš da to pričaju posle svakog rata. Te koristili biološko, te hemijsko, te psiho oružje… a još nikom nisu izrasli rogovi ni tri glave.‘’

,,Ne šali se sa tim stvarima!’’ oštro mi odbrusi. ,,Ti misliš da je svet stvoren samo za igru, muziku i provod. Ne znaš u šta se upuštaš. Davno su prošla bezbrižna vremena. ’’

,,Majko, dosta mi je  tvojih strahova ‘’, pobesneh. ,,Imam dvadeset tri godine. Ne nameravam provesti život zaključan u četiri zida zbog tvojih fobija. Festival se održava svake godine, i nisam čuo da se išta čudno dogodilo.‘’

,,Zar?’’ Razija izvi obrve. ,,Nisi čuo? Masovna samoubistva gostiju iz Belgije i Irske? Englezi koji su sami sebi sekli uši i vadili oči?’’

,,Gluposti.’’ odmahnuh glavom. ,,Medijska preterivanja i bombastični naslovi. Ako je i bilo takvih slučajeva, to su  bili psihički nestabilni ljudi, a mediji su sve to naduvali.’’

,,A tvoji drugari, Emir i Hasan?’’ nije se predavala. ,,Oni su prošle godine bili na Egzitu. Znaš vrlo dobro u kakvom su se stanju vratili.‘’

,,Emir je otišao u dubokoj depresiji , jer ga je ostavila devojka.‘’ rekoh. ,,Hasan je dugovao sedam hiljada maraka reketašima. Bilo je samo pitanje vremena kada će prsnuti.’’

Dugo me je ćutke posmatrala. Spremala je poslednji napad.

,,Da je tvoj otac živ…’’ poče već bezbroj puta isprobanom taktikom.

,,Te emocionalne ucene neće proći’’, odbrusih. ,,Moj otac nije živ, i dosta više sa tim. Idem, i tačka. Ko zna kada će ponovo Crne šake gostovati na ovim prostorima. Neću to da propustim zbog tvojih budalaština.‘’

Razija me je gledala još nekoliko trenutaka. Činilo mi se kao da hoće još nešto da kaže, da izbaci  poslednjeg keca iz rukava kojim bi me odvratila od puta. Ali do toga nije došlo , ona pognu glavu i u njenim očima videh predaju. Bol koji sam video na njenom licu ujeo me je za srce ; ali ostao sam prividno čvrst i hladan.

Bilo je kasno za sve. Odluku sam već doneo.

                                                                 ***

Ne mogu tačno reći kada sam prvi put osetio da nešto nije u redu. Možda tek kada sam ugledao beskrajna žuto-zelena polja i plave linije Fruške Gore. Izgledala je prepitomo u odnosu na bosanske planine, ali tu osetih prvi nalet čudne teskobe; kao da me je taj beskrajni prostor plašio svojom širinom i otvorenošću.

Kada sam stigao u Novi Sad, nisam primetio ništa neuobičajeno. Ljudi isti kao i svuda. Veseli i nervozni, ćutljivi i pričljivi, namrgođeni i vedri.

Jedino je vreme odudaralo od normalnosti. Na trenutak sam pomislio da sam u srcu  Afrike. Vazduh kao da je treperio od jare i temperature, mora da je  bilo preko četrdeset stepeni. Znojio sam se kao blesav, i salivao u sebe litre i litre tečnosti. Domaćinima ta ludačka temperatura  nije smetala. Šetali su se opušteno ulicama i ne trudeći se da pronađu hlad. Možda su se generacijama već navikli na ove vrućine, pomislih. Čudno, iza te vreline, kao da sam osetio…studen. Ledeni vetar mi je u sekundi prostrujao  kroz kosti, i tada…

Tada sam prvi put osetio nešto… kao  smrad, poput leša u raspadanju. Zgađeno okrenuh glavu, da pogledam da u blizini nije krepalo kakvo pseto. Ništa. Nisam primetio da se još ko mršti na smrad. Negde na ivici čujnosti začuh cviljenje, ali zvuk nije bio pseći. Dlačice na vratu mi se nakostrešiše. Nije trajalo duže od nekoliko sekundi.  Negde duboko u umu poče da mi kljuca majčino upozorenje, ali sasekoh ga u korenu. Došao sam da se provedem, a ne da brinem poput starca.

Primetih  zgodnu devojku koja je u rukama držala reklamu za izdavanje sobe. Vitka crnka, krupnih crnih očiju i bledog lica. Fino parče. Na početku sam je zezao predstavljajući se kao Englez, ali polako sam počeo da se topim pod  njenim pogledom   i ubrzo joj ispričah odakle sam.

,,Nadam se da za komšiju može malo jeftinije?‘’ šeretski pokušah da snizim cenu smeštaja.

,,Naravno.’’ osmehnu se ona. ,,Za tebe, dvadeset posto jeftinije.‘’

Teskoba koju sam osećao se počela povlačiti. Brzo sam našao jeftin smeštaj, a i devojka je slatka, uz malo sreće mogao bih kresnuti lokalnu lepoticu.

Povela me je gradskim busom do  stana, i loša osećanja ponovo navališe. Putnici su izgledali normalno. Naizgled normalno. Tinejdžerke koje se kikoću i kuckaju poruke na mobilnima. Starice koje gunđaju o vremenu i nepoštovanju od strane mladih. Ciganka sa prljavim, bučnim detetom u krilu. Plašila su me njihova lica, pogledi u njihovim očima. Video sam prazninu. Kao da su već bili mrtvi, kao da su rođeni mrtvi, svesni da ništa ne može promeniti sudbinu niti njihovu muku i patnju. Talas vrućine me ponovo zapljusnu, i osetih gušenje u grudima. Nalet gotovo fizički bolne klaustrofobije. U jednom suludom trenutku pomislio sam da će se autobus zapaliti od vreline, i da ću izgoreti zarobljen u toj konzervi metala, da ću smrdeti poput crkotina koje sam osećao na stanici… već sam hteo da vrisnem i da napravim budalu od sebe, kada me moja domaćica cimnu za rukav i obavesti da smo stigli.

Stan joj se nalazio u mračnoj i bučnoj ulici pod nazivom Rumenačka. Zapuhnu me talas vreline, još gori nego onaj u autobusu, ali iza njega ponovo osetih sakriveni dodir studeni i mraza i u njemu  smrad, nesnošljiv, neizdržljiv, deset puta jači nego  na stanici.

,,Imamo puno pasa lutalica u gradu’’, domaćica kao da mi je čitala misli. ,,Gradske službe slabo rade svoj posao. Leti ne možeš živeti od smrada.’’

Predveče smo se malo opustili, i uz flašu vina krenula je priča. Stančić je bio lepo namešten, roditelji su joj radili vani i slali pare. Reče da se zove Morana (neobično ime, pomislih, nikad pre ga nisam čuo) i da studira arhitekturu. Nema momka već šest meseci. Voli trilere i horore. Obožava Kinga! Tu sam već bio reš pečen. Nije naročito društvena,  voli samoću. Nisam ni ja. Ali ja joj se dopadam. Voli Crne šake. I ja ih volim. Bi li mi smetalo da zajedno odemo sutra veče na Egzit ? Ne bi mi smetalo, odgovorio sam. Mogli bismo i da vodimo ljubav, pomislio sam.

Mogli bismo – želeo sam odgovor.

Vođenje ljubavi sa Moranom je bila prava ekstaza. Divlje, vatreno. U jednom momentu sam u glavi video sliku cirkusa, ciganskih putujućih kuća na točkovima i vatre pored koje plešu bosonoge lepotice. U trenutku iscrpljenosti, dok se moje seme razlivalo njenim božanskim butinama, iza tih očiju video sam nekog drugog-neko prastaro obličje, bledo i ispijeno, iskeženih oštrih zuba koji klize ka mom grlu. Odmahnuh glavom da odagnam pričinu. Sve je bilo normalno. Morana mi se srećna, smešila. Sve su to živci krivi, pomislih. Umor.

Zaspao sam rano, iscrpljen, oko jedanest uveče. Morana je imala klimu u stanu, ali ona gotovo da se nije ni osećala ; zidovi su izgleda upili previše vreline. Otvorih prozor nadajući se noćnom vetru koji bi malo rashladio ovu paklenu kutiju od stana. Smrad se srećom više nije osećao, i ja zaspah mirno, sa vitkim i toplim Moraninim telom pored sebe.

Ne znam koliko sam dugo spavao, kada sam začuo zvuk. Žalosno, jezivo cviljenje ( u glavi mi se oblikovala slika stvorenja između psa i čoveka ) isprva tiho, a onda sve glasnije, do granice nesnošljive buke. Cvilež zameniše glasovi, ali nisu oblikovali reči, samo nekakvo nerazumljivo pojanje. U jednom  trenutku uplašio sam se da sam pomerio pameću i da mi je svest nepovratno izgubljena; prisetio sam se da je Morana spomenula tokom večeri da je nedaleko od njenog stana, niz Rumenački put, na  nepunih pola sata hoda, gradsko novo groblje.

Pomislio sam kako mi to mrtvi pevaju, i dozivaju me još od momenta kada sam na autobuskoj stanici stupio na teritoriju grada. Sada sam najbliže njima, ovaj stan je klopka, namamljen sam, devojka je fatamorgana i kada je dodirnem osetiću trulo meso i smrad raspadanja, lice će joj biti modro i plavo, zubi iskeženi u užasnoj grimasi podražavanja života…

Ništa od toga se nije dogodilo. Glasovi u sekundi prestadoše. Pipnuh Moraninu kožu. Bila je meka, topla i podatna. Lice joj je bilo lepo i spokojno; nikakve zverske grimase na njemu.

Zaspao sam ponovo pred zoru. Umoran od puta, seksa, vreline, i halucinacija izazvanih vrelinom, spavao sam kao nikad u životu. Probudio sam se tek u dvadeset časova. Morana nije imala srca da me probudi ranije, gledajući me tako izmrcvarenog i izmoždenog.  Razmišljao sam da li da joj ispričam za glasove koje sam čuo, ali zaključih da je bolje da držim jezik za zubima. Nisam hteo da pomisli da sam skrenuo. Jedva da mi je ostalo malo vremena da dođem sebi do koncerta.

Oko devet uveče krenuli smo u reci ljudi ka petrovaradinskoj tvrđavi.

Vukli smo se skoro sat i po dok smo stigli, i onako izmoren pomislih ponovo da ću se onesvestiti. Osetih opet smrad . Videh da se i neki drugi gosti mršte. U tom trenutku Crne šake izletiše na binu, i razvejaše mi sve sumnjičave misli.

Kakva je to svirka bila! Najtvrđi mogući metal, živa vatra, eksplozija energije, atomska bomba na bini. Gomila je skakala i igrala kao luda. Izgubio sam Moranu u  sveopštoj gunguli. Naći ću je  kasnije, pomislih, nisam hteo da propustim spektakl.

Moj trenutak sreće trajao je čitave tri pesme. Muzika je za tih petnestak minuta izludela gomilu, dovela je do stanja transa; zatresla  same temelje tvrđave. Uspela je, shvatih u jednom od poslednjih bljeskova svesti, da probudi i nešto drugo.

Glasove.

Isprva udaljene, nejasne poput šuma na radiju, onda sve bliže i bliže, da bi na kraju eksplozija užasa potisnula i energiju sa bine.

Glasovi su cvileli, molili, ječali, vrištali. Iz te kakofonije užasa počele su da se oblikuju reči. Pevali su o dušmanima koji su im vadili oči i sekli organe, pevali su o tome kakav zvuk proizvodi lomljenje kostiju. Kako se muzika bombardera pretače u vatru, i kako cvrče i pršte zapaljena tela. Pevali su ode muzici radijacije, slaveći boje, oblike i mutacije koje im je donosila. Glasovi su nosili bol,  kao što krvave reke nose tela. Slavili su trulež, raspadanje, smrt koja dolazi kao iskupljenje. Na kraju su se te stotine i hiljade, milioni zvukova stopili u jedan užasan, neprekidan urlajući zvuk koji je kidao dušu i um. Shvatih da zvuk dobija i fizički oblik, da reči teku kroz usne, Moranine usne, ali to lice više nije bilo lepo, iza tih očiju posmatralo me je stvorenje starije od šuma, Dunava, ravnice, planina; stvorenje koje je hodilo ovuda mnogo pre ljudi. Vrelina se rasprši, ponovo osetih agoniju koju je donosio sibirski vetar ; studen i jeza rastočiše mi misli i telo. Čuo sam njen glas u glavi, znao sam gde joj je dom, znao sam da je poput duha lutala močvarama i tundrama Severa, i da nas nije napustila, da nas nikada neće napustiti ; gde god da odemo, na jug, na zapad, na istok, u svemirska prostranstva. Zauvek će biti s nama.

„Moj si,“ govorio je taj glas. „Moj si kao što ste svi moji. Stari bogovi više ne postoje. Krepali su davno svi. Vaša vera je bila slaba, nesposobna da ih održi u životu. Samo sam ja ostala. Mene niste mogli ostavili i zaboravili. Ono mračno u vama, štuje i voli Smrt. Dao si seme Boginji. Dao si…“

Mozak mi je vrištao u agoniji, držao sam obe ruke na ušima, ali od tog glasa nisam mogao pobeći. Gomila je i dalje igrala uz Crne šake, kao da se ništa ne dešava. Videh tek nekoliko lica u agoniji sličnoj mojoj. Stranci, prođe mi kroz glavu.

Izdržao bih to. Kunem se. Samo da nije bilo onog poslednjeg glasa, što je došao nakon što su ostali zamukli, nakon što je i Moranin glas prestao. Glasa mog pokojnog oca.

,, Proklet bio!’’ vrištao je očev glas. ,,Nikada nisi hteo da poslušaš! Bili su joj plodni dani! Rodiće ti dete. Dete koje će ti pevati ovakvim glasovima. Uspavljivaćeš ga pesmom mrtvih. Dete koje…’’

Tu je bio prekid filma. Dalje se ne sećam. Rekli su mi da sam od nekoga istrgnuo nož, i na zaprepašćenje posetilaca odsekao sebi oba uha. Rekli su mi da sam nekoj ženi (po fotografiji je jako ličila na Moranu) zario nož u rebra, i da je umalo iskrvarila. U poslednji čas me je savladalo obezbeđenje.

Sve je to sada daleko iza mene. Razija se trudi da me vrati u normalu, trudi se da izgleda jaka, ali po očima joj vidim da je izgubila bitku.

Nisam joj rekao da će postati baka. Ne mogu to da joj uradim.

Čekam vesti od Morane, čekam da mi stignu rezultati analize očinstva. Kada stignu, načiniću i taj poslednji korak, i zauvek okončati posetu festivalu.

Dok čekam kraj, zurim kroz prozor. Umesto planina i asfalta, zamišljam talase na pučini; zamišljam koliko je lepo duboko dole u okeanu.

U carstvu tišine, u odsustvu svakog zvuka.

Autor: Boris Mišić

Fotografije: akamaihd.net, kurir-info.rs