23 okt Efekat leptira

Način na koji je zabacivala kosu na desnu stranu govorio je da me još uvek ima u njenim sećanjima.

Sedela je uspravnih leđa, malo dignute brade, ukrštena kolena obuhvatajući rukama, koje je šetala povremeno od kose do čaše sa vinom i cigarete, i natrag. Osmehivala se, mada usiljeno. Svakim pokretom se trudila da ostavi utisak da je sa njom sve u redu, ali bilo je očigledno da se u njoj sve lomi i urušava.

Želeo sam da joj kažem da je lepa i bez sve te teške šminke i uvežbanih pokreta.

Ali nisam rekao ništa.

Razmenjivali smo reči i poglede. Kao i uvek, osećao sam kao da smo samo ona i ja, uprkos mnoštvu ljudi unutar zadimljenog kafea. Odnekud je dopirala muzika Jan Tjersana. Dok je govorila o proteklim godinama, video sam samo njene usne kako se miču, dok mi je glava bila puna Janove muzike i slika mene i nje u onoj istoj sobi uz stare gramofonske ploče.

Onda je zaćutala kao da je primetila da je ne slušam i samo me posmatrala. Posmatrala me je kao da ne sedim tu, već kao da sam na nekom mestu sasvim daleko od nje. Kao da su sve te godine iskopale jaz između nas koji se više ne da preskočiti.

Mi se zapravo mnogo više ne znamo nego što se znamo, rekao sam joj.

Na to je sklonila pogled i prikovala ga za neku šaru na stolu, kao da razmišlja šta će sledeće reći.

Ali ja sam nastavio.

Rekao sam ono što sam i nameravao kada sam je pozvao. Imao sam mnogo vremena za razmišljanje tamo, na drugom kraju sveta. Iako sam je osećao svakog dana, kroz stihove, ispisane redove i nepoznata lica koja su imala nešto njeno, znao sam da to moram da učinim. Baš zbog toga što sam znao da je ona tamo negde i čeka na ovaj ljudski otpad od kojeg sam sačinjen. Nikada nije ni trebalo da se sretnemo, ona i ja. To se samo kosmos našalio kada je ukrstio naše puteve. Ona ne zaslužuje da ikog čeka.

Osećao sam se kao glavni glumac na kraju filma The Butterfly Effect, koji se vraća kroz vreme na mesto njhovog prvog susreta i da bi je oterao od sebe govori joj da je mrzi i da beži, u vreme još dok su bili deca. Baš kao i nas dvoje. To je bio jedini način da je sačuva patnje u budućnosti.

Ja nisam mogao da vratim vreme, ali sam zasigurno bio glumac kada sam joj rekao da sve moje reči izgovorene pre par godina na onoj klupi, blizu crkve Svetog Marka, na kojoj smo zajedno dočekali jutro – nisu bile istina. Da sam kukavički slagao i da želim da joj se izvinim. Da ne želim da živi u iluzijama. Da je ne volim. Da ja to ne umem.

Posmatrao sam njene zenice potamnele od tuge kao poslednji deo koji se urušava u bezdan. Više ništa nije rekla. Gledala me je još par trenutaka, kao da to čini poslednji put. Nacrtala je jedva nekakav osmeh na usnama u koji nisam poverovao, pokupila svoju tašnu i ponos koji se izranjavan vukao za njom dok je nestajala kroz okvir vrata, iz mog vidokruga i, zasigurno, života.

Dugo, potom, nisam dao konobaru da odnese njenu čašu i isprazni pepeljaru gde su još uvek stajali bledi obrisi njenog karmina.

Ne znam kako nije primetila,

zašto bih uopšte sedeo tu sa njom i prebirao po prošlosti,

zašto bih se sećao šta sam rekao pre toliko godina,

zašto bih izbegavao njen pogled kada sam joj rekao to,

da je to

bila istina.

Autorka: Sanja Petrović

Fotografija: pinterst.com